Sve je počelo prošlog leta kada se Beogradom prošetao par iz bajke. On i ona, tata i ćerka, sa ružičastim vilinskim krilima na leđima. Tada je samohrani otac Lazar Kostić postao tata godine, a o njemu i maloj Sari se pisalo, piše i pisaće se jer u doba kada masovno zaboravljamo na prave vrednosti njih dvoje su pravi primer koji nas na te vrednosti podseća.
Možda ih nikada niste sreli ali ste garantovano videli njihove fotografije na Internetu ili čitali Lazarev blog. Kako god da je neko naišao na priču o njima, asocijacije na Saru i njenog tatu Lakija su skoro svima iste – svi pomisle na bezuslovnu i bezgraničnu ljubav, “starinsko” dobro vaspitanje i na iskrenost, kao i na to da nije sve tako crno, ma koliko crno izgledalo…
Samohrani tata Lazar Kostić ima 24 godine, a njegova ćerka Sara četiri.
Laki je za portal Dnevno.rs pričao o jednoroditeljskim porodicama, roditeljstvu, deci, vaspitavanju, o tome kako je uopšte biti roditelj u dobu u kojem živimo.
- Čini se da smo previše navikli na pojavu samohrane mame, te da ljudi mnogo čudnije reaguju na tate koji na bilo koji način ostanu sami sa decom. Stereotipi i predrasude nam govore da je njima veći problem da se brinu o detetu. Kome je teže – samohranim mamama ili tatama?
Dok sam se na sudu borio za starateljstvo, a ljudi mi stalno pričali “da je deci mesto sa majkom”, stalno sam govorio o tome da su se žene godinama borile za ravnopravnost i da nema smisla da onda muškarci budu diskriminisani kada je posredi odlučivanje o tome kome će dete pripasti. Sve zavisi od čoveka do čoveka. Ženama može da bude teže zbog tipičnih balkanskih predrasuda i onoga “šta će narod reći”, jer se kod nas neretko samohrane mame nazivaju “raspuštenicama” (u najboljem slučaju). Kažu da im je lakše zbog majčinskog instinkta, ali ko kaže da i mi tate nemamo – TATINSKI instinkt!
Nije lako, obrni – okreni, svima je teško, nije lako ni kad si u braku pa imaš decu, a kamoli kad si sam. Samohranim roditeljima je svakako teži materijalni deo, ali psihički pogotovo… No, ako se okrenemo deci možemo i te kako da uživamo sa njima. Mene roditeljstvo hrani, vreme provedeno sa detetom daje mi snagu za sve ostalo.
- Mnogi komentarišu da je samohranim tatama bolje kad imaju mušku decu. Da li bi tebi bilo lakše da si dobio sina a ne ćerku?
Ne! Pa, zna se – mamini su sinovi, a tatine su princeze. Ali, po mom mišljenju, samo je bitno izgraditi sa detetom prijateljski odnos. Skoro sve moje drugarice imaju najbolje prijatelje muškog pola i obrnuto – verujem da je tu možda prednost našeg odnosa. Doći će svakako jednog dana i one teme – menstruacija, prvi dečko, ali o tome još ne razmišljam… Da li je rano ili se “plašim”? Neka bude da je rano (smeh).
- Šta predstavlja najveći problem samohranim roditeljima?
Moj najveći problem? Sve je počelo onog dana kad sam se ja rodio… (smeh) Nemaš najveći problem, tebi se kao samohranom roditelju tolikom brzinom stvaraju problemi da ne stižeš da imaš najveći. U toku dana imaš minimum 15 problema sa detetom – od onoga “nemoj da jedeš slatkiše pre ručka” pa dečije “a zašto”, preko kuvanja svih obroka i toga da paziš da ne padne… A da ne pominjemo ono čuveno “nađi pare”.
U planu je osnivanje udruženja koje će pomoći mnogima
Lazar Kostić ima u planu i da osnuje udruženje za pomoć i podršku samohranim roditeljima, odnosno – kako naš zakon kaže – jednoroditeljskim porodicama.
Znajući, na osnovu svog iskustva ali i na osnovu iskustava mnogih drugih samohranih roditelja, šta bi to udruženje trebalo da radi, a kako ne bi smelo da se ponaša, Laki smatra da će to biti konačno rešenje svih problema samohranih roditelja u Srbiji.
No, to su generalno problemi roditeljstva, ne samo u jednoroditeljskim porodicama. Mi doživljavamo sve stvari koje doživljavaju i roditelji u braku plus još toliko… Ja sam imao sreću da od osme godine budem okruženom decom i da se naviknem na menjanje pelena, kupanje, uspavljivanje… Mnogo samohranih roditelja ima finansijske probleme, ali dosta je teško i emotivno, a da ne pominjemo manjak vremena. Najsrećniji bih bio da meni dan traje 36 sati, a svima ostalima 24, da bih mogao sve da postignem.
- Koja je najslađa strana, odnosno, prednost samohranog roditeljstva?
Imaš dete, šta će ti više! I to samo za sebe. Dvadeset četiri sata. U “dvoroditeljskim” porodicama dete je malo sa ocem, malo sa majkom, a ovako je stalno sa tobom pa je više smeha, više igre… Sve je lepše sa decom. Sa njima je lepše i družiti se jer su deca iskrena, ne umeju da lažu – i ne umeju da se ljute. Njima je najbitnije da budu nasmejani. Sara se naljuti na mene na 15 sekundi i prođe je, jer je deci bitnije sve nego da budu ljuti. Deca se vode onim pravilom – “hoćeš da budeš u pravu ili da budeš srećan?” – ne zanima ih ko je u pravu, bitno je da su srećni. A kad si okružen decom, iskrenom srećom, ništa ti nije teško.
- Da li je lakše vaspitavati dete kad si samohrani roditelj?
Primećujem da postoji problem u jednoroditeljskim porodicama gde drugi roditelj viđa dete (vikendom ili svaki drugi vikend ili kako god), jer tu najčešće dolazi do oprečnih mišljenja. Dobar i loš policajac, na primer, jedan roditelj brani preteranu konzumaciju slatkiša, drugi sve dopušta; kod jednog se zna satnica doručak, ručak, večera, užine, spavanje, kod onog drugog sve to “pada u vodu”… To i te kako zna da oteža samohranom roditelju…
Kad dete ne viđa drugog roditelja onda je drugačije, imaš kontrolu i sam postavljaš postulate i pravila, lakše se i dogovaraš sa detetom. Ne kažem da je bolje za dete/decu da ne viđaju drugog roditelja, već apelujem na sve razvedene da se međusobno dogovaraju i poštuju, jer je to sve u interesu dece.
- Šta je najvažnije što pokušavate da “usadite” svojoj ćerki?
Da bude pravična, normalna i dobra osoba. Da ne izraste u osobu poput onih koje su sad najpopularnije kod nas. Pokušavam da napravim damu od nje, zajedno idemo u kupovinu i biramo haljine, učim je polako kako da sedi u njima, da se ponaša, kako da govori, šta sme a šta ne, šta je lepo i dobro a šta nikako ne valja, šta je ružno…
Međutim, dosta utiče i okruženje, a to je ono što me najviše plaši… U jednom trenutku ona će krenuti u školu, a škola je druga kuća. Ma koliko ja dete vaspitavao normalno kod kuće, pod nekim mojim načelima, ona će otići u školu i tamo videti dvadesetoro druge dece koja su potpuno drugačije vaspitavana. Problem nastaje tada kada je dete okruženo većinom za koju roditelji ne smatraju da je adekvatna ili je potpuno drugačije vaspitavana, da ne kažem nevaspitana…
Trudiću se da je učim svim onim stvarima koje su odavno izgubile na vrednosti. Idem predaleko, ali trudim se da joj objasnim da nije bitno da li će njen dečko voziti neki dobar auto, već da li je dobar čovek.
- Godinama se vodi rasprava o fizičkom kažnjavanju dece. Kako vi vaspitavate Saru, ima li batina ili podizanja glasa?
Nikada je nisam udario, nisam podigao glas na nju. Roditelji moraju da imaju mnogo nerava, da objašnjavaju detetu nešto satima, da pričaju… Ako ti detetu kažeš “NE RINGLA” a ono krene ka ringli i ti ga lupiš po zadnjici – šta si uradio? Detetu i dalje neće biti jasno zašto ne sme da dira ringlu – sve dok se ne ispeče. Ali, ako ti uzmeš i satima objašnjavaš i pričaš da je ringla vruća i da će se ispeći ako dira ringlu, da će onda morati da ide u bolnicu, a da smo za to vreme mogli da se igramo u parku… Pričao sam sa Sarom satima i u periodu kad nije imala ni godinu dana. Sada vidim da to urađa plodom. Ako joj sad samo kažem “nemoj to”, vidim da ona zastane i razmišlja malo, gleda me, a onda digne ruke jer ima poverenja u mene, sve ono što sam joj govorio od kad se rodila – šta valja, šta ne valja, zašto ne valja, sada mi veruje…
Najbitniji su razgovori, dugi i mukotrpni razgovori. Imala je osam meseci kad sam pričao sa njom kao sa odraslom osobom. Batinama i vikanjem ništa nećete postići.
