U Beograd je prvi put kročio pre skoro 50 godina, ali ga se i dalje seća sa puno ljubavi. Jedan od najboljih tenora na svetu, Vladislav Pjavko, otvorio je dušu za portal Dnevno.rs.
* Zabranjeno svako kopiranje i prenošenje ovog teksta ili nekog njegovog dela bez linkovanja ka portalu Dnevno.rs.
I danas, skoro pet decenija nakon njegovog prvog tona ispevanoj na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u ovoj operskoj kući govori se da je bilo veoma teško stajati pored slavnog Vladislava Pjavka. Silina njegovog glasa je bolela one koji su stajali blizu njega, a o njegovoj lepoti i pojavi na sceni govorilo se mesecima posle predstava.
Danas, svega nekoliko dana nakon 76. rođendana maestro Pjavko mašta o povratku u Beograd i to sa ruskom rok operom.
O tome kakva sećanja nosi iz stare Jugoslavije, kako je upoznao Tita i šta ima da poruči srpskim mladim nadama operske scene, Vladislav Pjavko govorio je za portal Dnevno.rs.
- Kakve uspomene gajite na Narodno pozorište u Beogradu i kako vas je tada prihvatila publika?
Moje uspomene na Narodno pozorište su najtoplije moguće, naročito na publiku koja me je uvek prihvatala. Svaki moj performans bio je prihvaćen s ogromnim entuzijazmom i beskrajnim burnim aplauzom. Jugoslavija je bila prva država u kojoj sam počeo svoju gostujuću karijeru. Prvi put sam nastupio 1970. godine, gde smo moja supruga, najveći mecosopran druge polovine 20. veka, Irina Arhipova i ja pevali „Karmen“.
Tada smo nastupali u Ljubljani, Sarajevu i Beogradu i u svakom gradu smo bili dočekani kao velike zvezde. Eskamilja je te godine sa nama pevao neprevaziđeni srpski bariton Jovan Gligorijević, a u Sarajevu je debitovala u ulozi Mikaele sopran Ljiljana Molnar-Talajić.
Nakon toga narednih 17 godina dolazio sam u Jugoslaviju i po četiri-pet puta u godini, pevao sam u mnogim gradovima tadašnje SFRJ. Na jednoj predstavi bio je i Josip Broz Tito i došao je posle predstave da mi čestita na nastupu.
Sarađivao sam sa skoro svim tadašnjim značajnim pevačima i dirigentima Jugoslavije. I mnogo sam srećan zbog toga. Planiram da napišem knjigu o mom susretu sa jugoslovenskom operskom scenom i njenim najvažnijim figurama.
- Operski svet se decenijama divi vašem glasu, a zahvaljujući neverovatnoj vokalnoj tehnici vi i dalje nastupate. Recite nam kakve projekte imate u planu.
Istina je da i dalje pevam i ne daju mi nikakve povlastice s obzirom na to koliko imam godina. Prošle godine sam proslavio 75. rođendan i 50 godina umetničkog rada u prekrasnoj novoj zgradi Opere moskovskog teatrea Helikon. Veče je bilo spektakularno, pevao sam Otela, Manon Leska, Aidu, Pikovu damu… To nije bio klasičan koncert, jer su arije koje sam pevao bile premrežene projekcijom video materijala iz mojih nastupa u teatrima širom sveta.
Već deset godina pevam u rok-operi „Parfem“ po Ziskindu, koju je komponovao naš talentovani Igor Demerin. Tu igram Antuana Rišija, Laurinog oca. Nastupali smo u više desetina gradova u Rusiji, sale su bile pune, a publika oduševljena. Tu operu bi trebalo izvesti u vašem Sava Centru, mladi bi “poludeli“!
U novembru sam imao tu čast da učestvujem u izvođenju grandiozne opere “Carica“ Valerije Besedinoje, čija je tema epoha carice Katarine Druge i njena borba za presto sa princezom Tarakanovom.
Napisao sam dve knjige, sada radim na trećoj, a imam u planu i knjigu o Jugoslaviji o kojoj sam vam pričao.
Imam pregršt planova. Nadam se da ću živeti bar 150 godina, kako bih mogao sve to da ostvarim.
- Kako i gde je počela vaša karijera?
Moja karijera počela je na sceni Boljšoj teatra u SSSR-u, pošto sam položio najtežu audiciju odmah nakon studija 1965. godine. U novembru 1966. već sam pevao prvu vodeću ulogu Pinkertona u „Madam Baterflaj“, sa Galinom Višnjevskom. Imao sam mnogo uspeha. Pevao sam u Boljšoj teatru 25 godina. Nakon toga sam šest godina pevao u berlinskoj operi, izvodeći italijanski repertoar, a poslednjih skoro 20 godina sam slobodan umetnik.
Nemam omiljenu ulogu, decenijama već pevam brojne role, ali se uvek rado vraćam “klasicima” – Aida, Toska, Karmen, Pikova dama, Boris Godunov…
Da li nakon tako bogate karijere više volite pevate ili da formirate nove generacije pevača?
Više volim da pevam, mada radim i sa mladima. Bavim se pevačkom pedagogijom već 36 godina. Najpre sam predavao na Moskovskom pozorišnom institutu na kojem sam i diplomirao. Sad sam već dvadesetak godina na Moskovskom konzervatorijumu. Moji studenti osvajaju brojna međunarodna takmičenja, zaslužni su narodni umetnici Rusije i pevaju glavne role u najvažnijim svetskim pozorištima.
Srbija je bogata nadarenim operskim pevačima. Imate li neki savet za njih?
Savetujem im da se školuju, da rade na sebi i da glas dovode do savršenstva. Za to je potrebno vremena, mnogo truda i samodiscipline i ne smete da se zaustavite. Koliki god uspeh da postignete, nemojte pomisliti za sebe da ste genije i da ste dosegli vrh, da ne možete biti bolji. Ako u nekom trenu pomislite to, odmah ćete se skotrljati na dno. Veliki sovjetski pisac Nikolaj Ostrovski je rekao nešto čime treba da se vodite – “Život treba proživeti tako da se nikada ne požali za proćerdanim godinama sramno provedene prošlosti“.
