Tog devetnaestog aprila u 10.00 časova Beograd je bio krcat. Svet se, kako je naveo Nušić, tiskao po ulicama, napunio je prozore i peo se na krovove i skele "Srpske krune", koja je bila u izgradnji. Godina je 1867. i narod iščekuje trenutak kada će Ali Riza paša predati ključeve grada Beograda knezu Mihailu Obrenoviću.

 

U Kalemegdanskoj tvrđavi još je bila stacionirana turska vojska, a Beograđani su strahovali od topova koji su gledali ka srpskoj varoši. Pet godina ranije od tih topova stradali su mnogi Srbi jer vlast je 1862. uveliko bila podeljena između srpske i turske strane, što opisuje Feliks Kanic, koji je u tom periodu boravio u Beogradu.

Pored turskih stražara na varoškim kapijama stajali su srpski žandarmi. Turske patrole su noću krstarile po varoši i zahtevale da se svaki hrišćanski prolaznik, kao pripadnik pokorene raje, obeleži i legitimiše nošenjem fenjera – zapisao je ovaj austrougarski putopisac.

Do sukoba je došlo nakon ubistva srpskog dečaka na Čukur-česmi, posle svađe sa turskim vojnicima oko toga ko će pre zahvatiti vodu. Srpska policija ubicu je uhapsila, da bi zatim turski odred pohitao u hrišćanski deo grada. Svi su se tada latili oružja, a Srbi su zauzeli Sava-kapiju, Vidin-kapiju i Varoš-kapiju. Privremeni mir je uspostavljen, turska strana se povukla u tvrđavu – zahvaljujući međunarodnom aktu koji su potpisali paša i predstavnici garantnih sila.

Primirje je prekršila turska strana kada je 18. juna bombardovala varoš, što je naišlo na osude stranih sila, nakon čega se paša izvinio. Bombardovanje, ipak, nije zaustavljeno. Knez Mihailo prekinuo je putovanje po zapadnoj Srbiji i došao u Topčider. Na kneza su tada preneta sva ovlašćenja, a on je tražio posredovanje garantnih sila kako bi se rešilo pitanje upravljanja gradovima.

Da bi se održao prekid vatre u tvrđavi se nastanio francuski generalni konzul, a engleski u šatoru na Kalemegdanu, koji je razdvajao sukobljene strane. Mir više nije bio narušavan i vodio je upravo ka onome što Nušić opisuje – konačnom odlasku turskog garnizona.

Beogradska tvrđava po odlasku turske vojske

Kada je turska vojska napustila Kalemegdan, građani su pohrlili da razgledaju tvrđavu. Tadašnje novine, beleži Nušić, pisale su da se iz bolnice širio toliki smrad da joj se nije moglo približiti.

Putevi su bili jadni, a šanci kod Kule Nebojše puni ustajale vode sa “škodljivim isparenjima”. Desno od kule nalazilo se đubre “valjda od 20 godina, koje tako udara da su prolazeći ljudi trčali pored njega da zadaja ne udišu”. Psi lutalice lajali su, gladni. Sve se moralo čistiti i krečiti, poručivali su novinari.

Knez Mihailo je u martu 1867. otišao u Carigrad da pregovara sa Turcima. Zahvaljujući upornosti i odnosima između velikih sila koji mu je išao naruku, izdejstvovao je carski ferman kojim mu je sultan predao Beograd, Smederevo, Šabac i Kladovo.

Devetnaestog aprila, odnosno šestog po julijanskom kalendaru, narod je iščekivao trenutak kada će paša predati ključeve Beograda knezu. Svečanost je počela u 10 časova kada se začula turska vojna muzika prateći bataljon turske vojske koji se uputio na Kalemegdan i zaustavio se kod tribine. Istovremeno sa Stambol-kapije intoniran je marš “Drino, vodo hladna”, a srpski bataljon postrojio se naspram turskog.

Najviši zvaničnici srpske vlasti predvođeni knezom prošli su kroz špalir srpske vojske i našli se na tribini sa pašom praćenim generalitetom.

„…Paša izvadi iz svilene kese carski ferman, poljubi ga i nasloni na čelo, pa predade jednom višem činovniku koji ga naglas pročita a zatim u srpskom prevodu pročita to isto Dim. Joksić, knežev sekretar. Odmah po pročitanju fermana, izbačen je sa grada 21 top a muzike zasvirale, najpre turska a zatim srpska, svaka svoj pozdrav. U isto doba na gradu se uznese najpre turski a zatim srpski barjak i njihovo uznošenje pozdravi ponova dvadeset i jedan topovski metak. Dok topovi odaju počast zastavama turskoj i srpskoj, prilazi paša knezu i na malom od crvene svile jastučiću predaje mu ključeve gradske, koje knez, očevidno potresen, prima i predaje ih ministru vojnom.”

 

Nakon toga usledilo je ono što Nušić naziva najsvečanijim trenutkom: svečani ulazak u već primljeni grad. Knez se popeo na belca, ušao u grad i stao pred pašinim konakom gde je bilo pripremljeno posluženje.

Za narod slavlje je tek počelo. Paša je naredio da turska muzika svira na Kalemegdanu, a Srbi su uz nju zaigrali kolo.

Uveče je ceo grad bio osvetljen kandilima i buradima od katrana. Beogradsko,

Feliks Kanic (1829–1904)

Feliks Kanic je bio austrougarski putopisac, ilustrator i arheolog, a više puta je boravio u Srbiji. Autor je dvotomnog dela “Srbija: Zemlja i stanovništvo od rimskog doba do kraja XIX veka”. Opisao je gradove i puteve, izgled zgrada i institucija, priložio je brojne demografske podatke, ali i ilustracije znamenitosti koje je posetio.

U svoje vreme bio je jedan od najboljih poznavalaca jugoistočne Evrope. Nosilac je i brojnih titula, a i dobitnik srpskog Takovskog ordena, srpskog ordena Svetog Save i bugarskog ordena Aleksandra.

pančevačko i zemunsko pevačko društvo su sa 150 buktinja krenuli u bakljadu i pred dvorom klicali knezu i pevali.

Turci, ipak, nisu napustili tvrđavu 19. aprila, jer su imali, po sporazumu, mesec dana da se postepeno isele. Odlazak turske uniforme preko Dunava svečano je obeležen prisustvom srpskih zvaničnika i oproštajnim marševima, među kojima i “Večernji nizamski rastanak”. Čim je lađa izmakla od obale, pripucali su srpski topovi u znak oproštaja.

Tako je Porta bez borbe napustila svoju najseverniju tvrđavu, koja je, uprkos lošim finansijama, za komandante i garnizon od 4.000 ljudi izdvajala tri miliona franaka, a  položaj beogradskog guvernera bio je, piše Kanic, jedan od najprivlačnijih u celom carstvu.

– Tako, dakle svršismo konačno rastanak naš s Turcima na današnjem pameti dostojnom danu, na kom u celoj Srbiji više nijednog Turčina nema – navele su tadašnje novine.

 

Nušić piše da su spevani i stihovi koji su slavili veliki događaj za Srbiju: “Neka iz sveg grla peva sad Srbija jer sa turskog ždrala top na nju ne zija!”

Poslednji čin kojim je Beograd postao u potpunosti srpski desio se u maju kada je, nakon liturgije, mitropolit sa celim sveštenstvom poškropio grad.

U leto sultan se konačno oprostio sa Beogradom. Abdul Azis vraćao se iz posete Napoleonu Trećem, a u povratku išao je Dunavom kako bi još jednom video tvrđavu.

Nušić piše da su Savom lagano plovili kada su prolazili pored Kalemegdana. Sultan je stajao na krovu lađe, a sa gradskih bedema Abdul Azisa je pozdravljala srpska vojska.