Nakon nekoliko dana konstantnog bombardovanja, u Beograd su, na današnji dan pre 73 godine, ušli nemački vojnici. Bio je to početak okupacije duge 1.287 dana tokom koje je srpska prestonica nepovratno izmenila svoj izgled. A sve je počelo ovako...
Beograd je sredinom aprila 1941. godine bio zaista tužan grad. Posle šest dana konstantnog bombardovanja stanovništvo koje nije pobeglo (ili pokušalo da pobegne) u unutrašnjost, ostalo je bez vode, svetla, prevoza, hrane…
Savremenici pamte da su bolnice bile prepune ranjenika, grad u haosu, a leševi poginulih nisu još bili uklonjeni sa ulica i iz ruševina. Tokom aprila sahranjeno je, prema nekim procenama, preko osam hiljada ljudi!
Mnogo pre okupatora, Beogradom su zavladali glad, panika i strah…
U Beogradu je 12. aprila 1941. godine ušlo izviđačko odeljenje nemačkog 41. motorizovanog korpusa iz pravca Pančeva. Tokom noći i jutra u grad su ušli delovi VII oklopne divizije iz pravca Zemuna i XI oklopne divizije iz pravca Topole.
Samo dan kasnije, tadašnja Gradska uprava pozvala je Beograđane da budu „svesni vremena i okolnosti u kojima žive” i da poštuju pravila okupatora. Svaki incident biće kažnjen „po vojnim zakonima”.
Proglasom je Beograđanima dopušteno kretanje ulicama u period od 5 ujutru do 19 časova uveče. Noću su na ulicama mogle biti samo naoružane građanske straže koje su održavale red i mir.
Pet dana kasnije, u Štabu nemačke Druge armije, potpisana je bezuslovna kapitulacija Jugoslovenske kraljevske vojske.
Okupacija je počela. Koliko god to neverovatno zvučalo, i život je nastavio dalje…
Grad je sve do kraja aprila bio bez električnog osvetljenja, a kako nije bilo ni vode, počelo je snabdevanje iz zapuštenih gradskih česama, čak i direktno iz Dunava i Save. Jedna od prvih mera novih vlasti bilo je i vakcinisanje protiv tifusa jer su, u gradu bez vode, zaraze cvetale.
Ironično ili ne, kafane su prve ponovo otvorene. U njima istina, nije bilo da se naruči Bog zna šta, ali mesta za priču, pa makar i o muci je bilo uvek!
Prva tramvajska linija u okupiranom Beogradu bila je linija 6 (od Rasinske do Dvorske ulice) i puštena je u saobraćaj 26. aprila. Vozila je od 6 ujutru do 6 časova uveče, a njome su se mogli voziti građani dokle god je prvi deo tramvaja rezervisan za nemačke vojnike.
Dozvolu za korišćenje automobila dobijali su samo oni koji su direktno radili za okupatorske vlasti. Krajem aprila proradila je i železnička stanica, a prvi privatni telefonski razgovor u okupiranom Beogradu obavljen je 15. maja. Negde u to vreme, proradili su i sudovi.
Beogradskim Jevrejima naravno, ništa od ovoga nije bilo dozvoljeno. Prvi logor u Beogradu formiran je 5. jula 1941. godine na Banjici u bivšoj kasarni 18. pešadijskog puka. Onaj zloglasniji, otvoren specijalno za Jevreje na levoj obali Save, nekadašnjem Sajmištu, počeo je da radi u oktobru iste godine.
* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u i vaša dnevna doza istorijskih zanimljivosti stiže!
