Kakav li je to samo prizor bio?! Svake nedelje, utorkom i petkom grupa devojaka pod punom večernjom opremom, sa mnogo šminke, kovrdžanim ili ispeglanim punđama, pod pratnjom žandara šeta ulicama Beograda ne obazirući se na pogrdne povike i dobacivanja „uzornih žena“. One su prostitutke i idu na redovni lekarski pregled!
Prvi pisani zapisi o prostituciji datiraju iz vremena 4.000 godina pre Hrista (ne kaže se džabe da je to „zanat najstariji“). Najstarija javna kuća kod koje su sačuvani podaci bila je u gradu Uruku u Sumeriji.
Srbija po ovom pitanju verovatno nije zaostajala za svetom. Stvar je u tome što kod nas nisu ostali nikakavi pisani tragovi. Ipak, ako se zna koliko su često ovim krajevima prolazile vojske, onda ni „pratilje logora“ nisu bile strana pojava na ovim prostorima.
Iako su se kasnije, početkom 20. veka, osamostaljivale i svojim zanatom zarađivale više, nijedna od njih nije ostavila trag u literaturi, među umetnicima, baš kao ni njihove mušterije iako se veruje da je među njima bilo i najznamenitijih Srba.
Prvi pisani tragovi o prostituciji u Beogradu potiču iz XIX veka. „Crveni fenjeri“ najpre su se upalili u neposrednom susedstvu prestonog grada – u Zemunu u Ulici Ribarskoj. Kad su se preselili u Beograd zasvetleli su na Dorćolu u Vidinskoj i u Ulici Cara Dušana, a zatim i u drugim varoškim kvartovima – bordela je najviše bilo u Savamali (današnja galerija „Manakova kuća“ bila je jedna od prvih beogradskih harema i poznato leglo kurtizana), a iz policijskih izveštaja o racijama se vidi da je prostitutki bilo i na Vračaru i u Terazijskom kvartu.
Oni koji su hteli da prođu jeftinije, „prodavačice ljubavi“ tražili su gde i danas – ispod Zelenog Venca i blizu takozvanog „Picinog parka“ kod Ekonomskog fakulteta.
Stav države prema prostituciji u Srbiji nije se menjao vekovima – ona je bila ilegalna, a devojke koje su se njome bavile bile su kažnjavane i proterivane. Ipak, „zanat najstariji“ ništa nije moglo iskoreniti. Samo što je u Parizu i Beču imao romantičarski, skoro mistični oreol, a kurtazine su smatrane muzama umetnika, a u Srbiji se vezivao za izveštaje o epidemijama tripera, gonoreje i sifilisa.
Sredinom XIX veka, vlasti su pokušale da nešto promene legalizujući pojavu. Iz tog perioda potiče i pomenuta „fešta“ sa početka ovog teksta jer su prostitutke bile dužne da dva puta nedeljno odlaze na lekarske preglede.
Ministar „vnutrenih dela” je 10. decembra 1871. godine, pod brojem 10072, po Knjaževini razaslao raspis „javni rad bluda i bludionica“. Tada je u Beogradu počeo da radi prvi bordel (kupleraj) ubrzo u narodu prozvan „zavod za ljubav“. Pisalo se i o ekskluzivnim kurtizanama koje su iz austrogarskih zemalja dolazile na dvonedeljno „gostovanje” u Beograd.
Crvene fenjere, bar zvanično, pogasio je general Živković 1929. u vreme Šestojanuarske diktature, a zahtevi javnosti za ponovnu legalizaciju kako bi se izbeglo širenje zaraznih bolesti koje su 1935. u Beogradu izazvele strašnu epidemiju tripera i gonoreje od kojih su, zaražena zajedničkim rubljem i sanitarijama, oboljevala čak i deca, do danas nije dobio pozitivan odgovor.
