U srcu Beograda, na Terazijama, do 1963. godine dominirale su dve popularne poslastičarnice - „Takovo“ i „Bolonja“. Od starog kraljevskog dvora, sada Skupštine Beograda, na početku Ulice kralja Milana, pa do Palate Albanija te dve radnje predstavljale su „slatku aveniju“.
U njima su se gostili mnogi od oko 300.000 stanovnika koliko ih je bilo u glavnom gradu posle okončanja Drugog svetskog rata.
Gradski šetači su uživali u raznobojnim ledenim kuglama u kornetima, dok su lagano šetali ka glavnom gradskom odredištu – Kalemegdanu.
Češki majstori
Sagovornik Novosti, Vlastimir Ignjatović, sin bračnog para Borisava i Stanojke, koji su bili vlasnici „Takova”, sa setom opisuje vreme kada su Beograđani prelazili preko ulice popločane drvenom kaldrmom, ispresecanom tramvajskom prugom, kako bi mogli da sednu na obode vodoskoka koji je i razdvajao dve najpoznatije „slatke oaze”, pišu Novosti.
– Moji roditelji su otvorili ovu radnju još u vreme nemačke okupacije. Punu afirmaciju doživeli su posle 1944. godine i oslobođenja grada, kada su Terazijama marširali učesnici parade slaveći Dan pobede – 9. maj. Prelomni momenat je bio kada su sa ručne obrade sladoleda prešli na mašinsku mešalicu „katabrigom” koju su nabavili iz Italije. Ona je brzo punila velike cilindrične posude od porcelana, koje su gosti još brže praznili – pripoveda Ignjatović.
Ignjatovići su doveli majstore za kolače čak iz Čehoslovačke, a ovi su maštovito slagali rukotvorine na pleh, vadili ih iz peći i ređali u vitrine ili izlog. Za njih bi se „lepili” pogledi prolaznika neodoljivo ih mameći da kroče u slatki raj.
– Moja majka, gazdarica Stanojka je obučila deo posluge da prave i orijentalne slatkiše. Nizali su se baklave, tulumbe, kadaif… Sama je pripremala recept za bozu koja je konkurisala nadaleko poznatom „Pelivanu” – dodaje Ignjatović.
Kada je rušen blok starih zgrada na mestu gde se danas nalazi „Mekdonalds”, „Takovo” je preseljeno preko puta ulice, na mestu gde se nekada nalazio poznati restoran „Atina”. Tako je bilo do 1963. godine, kada je poslastičarnica zatvorena.
Italijanski raj
Sećanje sagovornika Novosti na drugu poslastičarnicu „Bolonja”, nešto su kraća. Naime, Ignjatović pamti da se predratni vlasnik zvao Đovani Dalasta i da je poreklom bio iz Rima. Poslastičarskom radnjom rukovodila je Regina Bertoto, takođe italijanskog porekla, a u radnji su prodavani italijanski specijaliteti.
– Bili su poznati u gradu po neprevaziđenom sladoledu. Nažalost, odlaskom Dalaste u Italiju, na radnju je stavljen katanac krajem pedesetih prošlog veka. Na tom mestu kasnije je otvorena „Prosvetina” knjižara – seća se Ignjatović.
Naš sagovornik se sa setom seća tih vremena, i tvrdi kako današnji slatkiši ne mogu da dosegnu magiju onih, koje su pravile stare zanatlije. Za to optužuje tehnologiju, jer ona donosi „konfekcijske” mirise i arome, ali stari ukus ručno pravljenih kolača, ipak, je ostao neprevaziđen.
Znanje i umeće
Zanimljivost vezana za vlasnike poslastičarnice „Takovo” bila je i u tome što su oboje supružnika imali po majstorsku diplomu za vođenje poslastičarsko-orijentalne radnje, ali je Borislav imao u rukama još jedan zlatan zanat.
– Moj otac je, pored poslastičarskog umeća bio i advokat i doktor pravnih nauka. To samo govori o ambicioznosti, ali i marljivosti onih koji su brinuli o gradskom „slatkom životu” – s ponosom ističe Ignjatović.
