Retko koji grad u Evropi, pa i u svetu, ima toliko povoljnu klimu kao što je ima Beograd. Godišnja doba našeg glavnog grada jasno se prepoznaju, a stručnjaci će vam objasniti da ovde vlada umerenokontinentalna klima.
Da bi objasnili paniku koja ume da nas obuzme ako je leti vruće, a zimi hladno, Novosti su u pomoć pozvali meteorologa Časlava Stanojevića, koji se dugo bavio istorijom vremenskih prilika kod nas.
Dok nas mediji upozoravaju na „crvene” i druge alarme koji prete da nas „progutaju”, dok nas mećave konačno ne zatrpaju, iskusni stručnjak objašnjava kakve su zime bile nekada, kao i kakve su vremenske prilike kod nas vladale u prošlosti.
To je bila zima
– Prosečna temperatura za zimski period u našem glavnom gradu je 1,4 stepena. Ako već tražimo najhladniju zimu koju naša nauka beleži, ona je bila ovde 1928. i 1929. godine, kada je prosečna temperatura bila minus 4,1 stepeni. Od tada do danas ni približno nije bilo tako hladne zime – priča za Novosti Časlav Stanojević.
Led na Dunavu tridesetih godina prošlog veka
Upravo u zimskom periodu koji je obuhvatao te dve pomenute godine, izmerena je najniža temperatura od 25,5 stepeni ispod nule.
– Tada je oboren još jedan rekord. Snežni pokrivač neprekidno je prekrivao Beograd tokom 41 dana. U to vreme, tokom prvih decenija 20 veka odigravao se još jedan fenomen, na koji smo do danas gotovo zaboravili: beogradske reke su se svake godine redovno ledile – dodaje Stanojević.
U pomenutoj, najhladnijoj zimi, krajem treće decenije prošlog veka, ledostaj je trajao neprekidno dva meseca!
– Led na Savi bio je toliko debeo da se sa jedne strane sasvim bezbedno moglo prelaziti na drugu. Beograđani su to činili pešice, ali neretko i sankama u koje su bili upregnuti konji. Ledena ploča je bila toliko jaka da nije bilo bojazni da bi ovakva zaprega mogla da se nađe u vodi ispod – dodaje naš sagovornik.
Tada je i rečni saobraćaj bio sasvim paralisan, a brodovi i druga plovila bili su potpuno okovani ledom i zarobljeni na mestu gde su se zatekli.
– U Beogradu postoji pravilo da se veoma hladne i ekstremno hladne zime javljaju jedanput u 25 do 40 godina. Nešto su češće tople zime, a one se pojavljuju u periodičnosti od 15 do 20 godina – objašnjava Stanojević.
Povoljnosti
Dobar klimat koji karakteriše Beograd mogao bi da se poredi samo sa Lisabonom, ako govorimo o evropskim gradovima. Objašnjavajući prednosti naše prestonice, Stanojević nam skreće pažnju samo na neke od važnih parametara.
– Klima se definiše kao najveće prirodno bogatstvo jedne države, a u ovom slučaju grada Beograda. To se pre svega odnosi na geografski položaj, ortografiju, vodu (pogotovo pijaću), vegetaciju, osunčanost, provetrenost i kvalitet vazduha – kaže Stanojević.
Sneg na Terazijama tridesetih
Ortografija Beograda govori da se sa svakog od gradskih brda može jasno videti ostatak grada, da smo dobro osunčani, sa čak 2.300 sati godišnje, a da je provetravanje u centru grada obezbeđeno jugoistočnim vetrom, popularnom košavom, kao i onim koji duva sa severozapada.
Kvalitet vazduha u većem delu prestonice je dobar, osim u pojedinim delovima gde je povećano opterećenje zbog saobraćaja. Najzad, činjenica je da već oko 20 godina nije zabeležena epizoda sa jakim zagađenjem vazduha.
Meteorolozi u našem gradu imaju još jedan bitan razlog da budu ponosni na svoju struku i njenu tradiciju na ovom podneblju. Ova služba u Srbiji prednjačila je u Evropi.
Od početka do danas
– Meteorološka merenja u Beogradu započeo je 1. januara 1848. godine profesor Liceja Vladimir Jakšić. On je to radio na svom imanju na Senjaku, u današnjoj Ulici kralja Vukašina broj 6. U njegovom odsustvu merenja je sprovodio prijatelj Vuk Gavrilović. Podaci i komentari s početka su upisivani na staroslovenskom pismu! I danas na ovom mestu merenja rade njegovi potomci i tako neprekidno 167 godina! Čak su sačuvani i originalni podaci – s ponosom ističe Stanojević.
Savsko pristanište pod snegom
Prva državna srpska opservatorija osnovana je 1. jula 1887. godine, na jugozapadnom Vračaru u današnjoj Ulici Svetozara Markovića, tada Garašaninovoj. Dve godine kasnije preseljena je u zdanje na najvišoj tački Vračara, u sadašnji Bulevar oslobođenja 8. Prvi upravnih je bio profesor Milan Nedeljković, a u to vreme tu je bila smeštena i Astronomska opservatorija.
Takav niz uređenih meteoroloških podataka, od 167 godina, kakve ima Beograd, u međunarodnim razmerama spada u sam vrh ove nauke.
Diplomatske plate zbog nečistog vazduha
Budući da oko dve decenije nije zabeleženo jako zagađenje vazduha u Beogradu, kakvo se često događa u evropskim metropolama, Stanojević nam otkriva vrlo delikatnu, ali, kaže, istinitu priču vezanu za njegovu struku.
– U vreme NATO agresije 1999. godine strane diplomate u Beogradu imale su za oko 50 odsto veću platu, kao ratni dodatak. Taj benefit su zadržali i narednih pet godina po završetku rata, pravdajući to povećanom zagađenošću vazduha, vezanom za posledice bombardovanja. Međutim, prema podacima Zavoda za javno zdravlje, tog zagađenja nije bilo, tako da su i stranci pribegli ovdašnjem, uobičajenom, svesnom oštećenju svojih budžeta. Tako i stranci sa lakoćom poprimaju beogradske manire tražeći odgovor na pitanje, kako da plata bude veća, čak i kada razloga za to nema – kaže sagovornik Novosti.
Čista voda i „makiško belo”
Beograd ima kvalitetnu pijaću vodu, sa nepresušnih izvora u Makišu, a to je veoma bitna gradska karakteristika. Stanojević se vraća i u romantičnu istoriju naše varoši, i seća se pripovesti koju mu je prenela tašta. Ona je, kaže, dobro pamtila stari Beograd.
– Jedna skadarlijska priča pripovedala je o tome kako su se boemi takmičili ko će više špricera da popije za jednu noć. Navodno je bio poznat duel između Matoša i Krkleca, a neki izvori govore o rezultatu 52 prema 50 špricera. Tada je postojala kategorija “običan svet” koji nije bio sklon ovakvim alkoholnim vratolomijama, a oni su, navodno, pili “makiško belo”. To je bio žargonski naziv za tadašnju “česmovaču” – prepričava ovu anegdotu Stanojević.
