Na molbu Voje Tankosića, Dragiša M. Stojadinović učio je Gavrila Principa i Trifka Grabeža veštini gađanja iz pištolja na strelištu kod kafane "Smutekovac", u blizini Vajfertove pivare. To je današnje strelište kod Beogradskog hipodroma.

 

Dragiša M. Stojadinović je pripadao Srpskoj revolucionarnoj akciji, osnovanoj 1903. godine (četnički pokret). Bio je vodeći strelac u Srbiji, pravnik, fotograf i filmski snimatelj, rukovodilac Filmske sekcije pri ministarstvu policije na Solunskom frontu. Ministar policije u to vreme bio je Stojadinovićev tast Ljuba Jovanović (1865 ‒1928) , profesor Beogradskog univerziteta, koji je ranije bio i ministar prosvete.

Na Solunskom procesu (1917) svedočio je i Dragiša M. Stojadinović. Prema jednim tumačenjima svedočio je protiv Apisa, prema drugim, u njegovu korist. Sećanja na događaje pre Sarajevskog atentata objavljena su u „Glasniku” Srpskog istorijsko-kulturnog društva „Njegoš”, u Čikagu 1974. godine (sveska 33).

Stojadinovićevo svedočenje je nepravedno zaboravljeno. Ono ide u prilog mišljenju da je čin koji su izvršili mladići iz Bosne na Vidovdan 1914. godine bio spontan, nepromišljen, iracionalan.

Moderni trening

 

Voja Tankosić ne samo da je organizovao obuku već je i učestvovao u njoj. Prema Stojadinovićevim rečima, njegova je dužnost bila da u revolverskom rovu drži metu koja predstavlja vojnika stojećem stavu, a Dragiša je davao uputstva kako se gađa u stojećem, klečećem i ležećem stavu, dok je meta bila mirna. Zatim su obučavani da iz ta tri stava gađaju u pokretnu metu, koju je Tankosić nosio duž rova, prvo lagano, pa sve brže i brže.

Posle obuke prešlo se na vežbanje sa metom koja je stajala u mestu, a Princip je sa drugom morao da se raznom brzinom kreće i da puca u metu. Najzad se prešlo na najteži deo obuke, kada je Tankosić nosio metu duž rova, iznenada je pokazivao, uvlačio u rov i ponovo na drugo mesto iznosio, a vežbači su morali i sami da se kreću duž rova na 30 “koračaji” i da vrebaju i pucaju u metu kad se pojavi.

Obučiti i zaboraviti

Vežbanje je trajalo više dana. Kad je posle istrajne obuke sve završeno sa uspehom, Dragiša M. Stojadinović se oprostio sa „budućim četničkim nastavnicima za obuku u gađanju” i ne sanjajući da će uskoro čuti da je pravi cilj ove streljačke vežbe bio priprema za atentat na austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda.

Do Vidovdana 1914. godine, kada su ubijeni austrijski prestolonaslednik i njegova supruga, Stojadinović nikad više nije razgovarao sa Tankosićem o tim mladićima, mada su bili zajedno skoro svakog dana. Za njega je ta obuka bila uobičajena, jer je i drugim omladincima davao “takve lekcije” i vežbao ih da gađaju puškama i revolverima.

– Posle Sarajevskog atentata ja sam zbog objave rata Austrije, kao rezervni oficir morao u svoj puk, te se sa Tankosićem nisam više nikada sastao da bih ga pitao za ime tog drugog našeg učenika. Tankosić je u ratu bio ranjen na bagrdanskim položajima i pri evakuisanju umro je. Sahranjen je u Trsteniku – napisao je Dragiša M. Stojadinović.

Kakav je strelac bio Princip?

– Pri našim vežbama, drug Principov, a to je verovatno bio Trifko Grabež, u više slučajeva je bio sigurniji u pogocima i Princip se mnogo nervirao i ljutio kada bi mu se desilo da promaši. Bio je vrlo ambiciozan, neobično revnostan i istrajan i trudio se da pokaže što bolji uspeh. Kad bismo mu se mi nasmejali zbog većeg broja promašaja, bio je gotov da zaplače od očajanja. Nema sumnje da je Princip i pre i posle vežbe vršio gađanja gde god mu se pružila prilika. Otuda i više verzija o njegovom vežbanju – zapisao je Stojadinović.