Ako ste mislili da bibliotekarke samo sede za pultom u "bapskim" odelima, noseći naočare sa debelim staklima i mršte se kad kasnite sa vraćanjem knjige - žestoko se varate! I danas, ali i u istoriji, bibliotekarke su opake dame koje ne prezaju ni od čega!

 

Nekada davno postojale su bibliotekarke koje bi u zoru osedlale konje i krenule kroz blatnjave doline ka snežnim brdima sa jednim jedinim ciljem – da isporuče knjige korisnicima koji žive u izolovanim planinskim predelima Kentakija.

“Konjska biblioteka” bila je inicijativa administracije predsednika Frenklina Ruzvelta koji je pomogao Americi da izađe iz Velike Depresije. U tom periodu je nezaposlenost u Apalačiji bila čak 40 odsto. Bibliotekari na kojima nisu bili novitet u Kentakiju, ali ovakva inicijativa bila je fantastična šansa da se povećaju zaposlenost i pismenost istovremeno.

Predsednička administracija davala je platu bibliotekarkama na konjima, ali okruzi su sami morali da grade biblioteke. Lokalne škole su pomagale u prikupljanju knjiga, časopisa i novina. Stari časopisi su sečeni i isečci su lepljeni u tematske sveske – na primer, recepti ili veštine… Bibliotekari su oštećene knjige lepili i popravljali, a stare božićne čestitke korišćene su kao obeleživači za knjige i kako bi sprečili gužvanje stranica.

Bibliotekarke su nedeljno na konjima prelazile i do 200 kilometara, bez obzira na to kakvi vremenski uslovi vladaju. Ukoliko bi neka destinacija bila nedostupna konjima, vezivale bi ih za drveće i nastavljale pešice.

Ove dame nisu samo donosile i odnosile knjige, one su ispunjavale čitalačke želje i čitale knjige onima koji nisu umeli ili mogli.

– Biblioteka pripada našoj zajednici i našem okrugu i tu je da nam služi… Naša je dužnost da je posećujemo i da joj pomažemo kako god možemo, kako bi opstala kao važan faktor našeg društva – ostalo je zabeleženo u tamošnjim dnevnim novinama iz ’40-ih godina.