Tokom Drugog svetskog rata Božić nije bio preterano srećan period u velikom delu sveta. Krajem 1944. godine, većina američkih vojnika imala je samo jednu želju: da se vrate živi kući do Božića 1945. godine.
Uprkos tome što je sledeće godine rat završen, činilo se teško izvodljivim da dva miliona muškaraca i žena kojima se završavala aktivna služba stgnu u civilu na vreme kući kako bi proslavili praznike s najbližima.
Budući da su svi resursi bili posvećeni borbi protiv neprijatelja, vojska nije stigla da se bavi time kako sve dovesti kući pre nego što se rat završio. I tako je, bez mnogo priprema, počela operacija Čarobni tepih u decembru 1945, kako bi se trupe vratile u SAD.
Približavanjem Božića, vojska i mornarica su pokrenule operaciju Deda Mraz, kako bi što više muškaraca i žena stigli kući za praznike. Ali nemirna mora i brojnost vojnika bili su kamen spoticanja za uspešno sprovođenje tog plana u delo.
Svejedno, oko 250.000 vojnika, od kojih su neki dobili sveže otpusne papire, a drugi su ih očekivali za dan ili dva, našlo se na američkom tlu na Božić 1945. Iako, nisu još bili kod kuće.
Ono što ih je dočekalo u domovini bile su najgore saobraćajne gužve u istoriji. Igrom slučaja, taman je tih dana čekanje na vozove koji su vozili na zapad trajalo šest sati, a za one koji su vozili prema istoku, čekalo se po 12 sati.
Vojnici su većinom blagonaklono gledali na događaje oko njih, a mnogi su izjavili da je sama činjenica da su stupili na američko tlo najbolji božićni poklon.
Ali američki građani su odlučili da im pokažu svoju zahvalnost za to što su rizikovali živote i počeli su da otvaraju vrata svojih domova, pripremali su i donosili obroke u prihvatne centre. Mnogi su svoje vozne karte prepustili veteranima, pa su tako na vozovima 24. decembra vojnici činili čak 94 odsto putnika.
Oni koji su morali pričekati još koji dan u vojsci nisu se zamarali time što će božićni ručak s porodicom pojesti koji dan kasnije, premda se lokalno stanovništvo trudilo, na sve moguće načine, da im ulepša i ove dane.
Građani su donosili poklone na železničke stanice i u vojne centre, pripremali su zabave za njih, pa makar i na železničkim stanicama, na kojima bi veterani usput stali putujući kući.
Ali i veterani su pokazivali zahvalnost, pa su tako, čekajući na jednoj tački presedanja skupili 125 dolara (današnjih 1650 dolara) i odneli ih u lokalnu dobrotvornu organizaciju za koju su saznali iz lokalnih novina.
Mnogi su žrtvovali proslavu Božića sa svojom porodicom kako bi veterane vratili kući do Nove godine. Jedan vozač kamiona iz Kolorada tako je iz Denvera prevezao 35 veterana do Dalasa (razvozeći ih i po okolnim gradovima). Vozač nije želeo da prima nikakav novac nego je insistirao da bivši vojnici za to kupe poklone svojim porodicama.
Taksista iz Los Anđelesa je odvezao šest novih veterana na 4345 kilometara dug put do Čikaga, a drugi je iz Los Anđelesa veterane odvezao na Menhetn, u Bronks, Pitsburg, Long Ajlend, Bafalo i Nju Hempšir, prihvativši tek novac za benzin.
– Ovo je Božić za kakav se svet iscrpljen ratom molio – izjavio je američki predsednik Truman na Badnje veče koje su, zahvaljujući soloidarnosti građana većina vojnika proveli kraj svojih najmilijih.
