Godine 1924, u 55. godini života, bila je prva žena iz Evrope koja je, usred zime, prešla Himalaje i dospela u Zabranjeni grad Lasu, na Tibetu, nakon što je, bez zaliha kiseonika, u obući od sirove kože, savladala vrhove koji su dostizali skoro šest hiljada metara.
Tokom života, koji je trajao skoro 101. godinu, napisala je više od 30 knjiga o istočnjačkim religijama, a i danas je priznat izvor informacija o tibetanskom budizmu.
Luiz Eženi Aleksandrin Mari David rođena je 24. oktobra 1868. u Sent Mandeu, u regionu Dolina Marne. Njen otac Luj David bio je francuski ortodoksni protestant (hugenoti), mason, novinar levičarskih nazora i učitelj, a njena majka Aleksandrin Borgman katolkinja, rođena u Belgiji.
Aleksandru su od malih nogu privlačila putovanja i avanture.
– Naučila sam da trčim pre nego što sam prohodala! – pisala je.
Kada je imala 15 godina, dok je s roditeljima provodila školski raspust u Ostendeu, na obali Zapadne Flandrije, u Belgiji, pobegla je i stigla do luke Flisingen, u Holandiji. Sa 17. godina vozom je otputovala u Švajcarsku i peške prešla preko planinskog prevoja Gothard u Švajcarskim Alpima, stigavši do Jezera Mađore u Italiji.
Godinu dana kasnije natovarila je stvari na bicikl i krenula na istraživačko putovaje po Španiji. Sledeće godine, pod pritiskom oca, upisala je Kraljevski konzervatorijum u Briselu, gde je studirala muziku i pevanje i postala operska pevačica, tako da je 14 godina odlazila na turneje po Francuskoj Indokini, Bliskom istoku i Severnoj Africi.
Uprkos vaspitavanju u buržoaskom duhu, oduvek ju je privlačila budistička mitologija, a naročito život osnivača budizma Sidarte Gautame. U Parizu je slušala predavanja o hinudističkoj filozofiji i kineskom taoizmu na univerzitetu Kolež de Frans i na Sorboni. U to vreme žene nisu mogle da steknu diplomu fakulteta, ali je ona 1889. ipak postala budistkinja i krenula na prvo spiritualno putovanje po Indiji.
Godine 1900. dok je kao operska pevačica gostovala u Tunisu, Aleksandra je upoznala bogataša Filipa Neela de Sentsavera, direktora i inženjera u lokalnoj železnici. Zaljubili su se jedno u drugo i venčali 1904, kada je ona imala 36 godina. Sedam godina kasnije ponovo je otputovala u Indiju, a između nje i Filipa započela je opširna prepiska. Iako su živeli razdvojeno do kraja života, on joj je bio finansijska i emocionalna podrška sve dok nije umro 1941. godine.
Iako se i u zapadnim i u istočnim kulturama u to vreme očekivalo od žena da budu smerne i pokorne, ona se na to nije obazirala. Studirala je Sanskrit u Benaresu (Indija). Da bi stekla dodatna znanja o budizmu, sledeće godine je otputovala u kraljevski manastir Sikim, gde se sprijateljila sa Sidkeongom Tulkuom Namgjalom, duhovnim vođom zemlje, koji je specijalno za nju organizovao ekspediciju do visokih planina regiona Sikim, pri čemu joj je lama Kazi Dava Samdup bio vodič i prevodilac.
Po povratku ju je primio 13. Dalaj-lama Tubten Gjatso (1876-1933), koji je napustio Tibet posle upada Kineza. Aleksandra je bila prva žena iz Evrope kojoj je ukazana ta čast. Dalaj-lama je bio iznanđen kada je saznao da je ona jedina budistkinja u Parizu i posavetovao ju je da nauči i tibetanski jezik.
Da bi se dodatno prosvetlila dve godine je provela u malom manastiru u planinskom selu nedaleko od tibetanske granice. Tu je upoznala i budućeg saputnika, 15-godišnjeg lamu Apura Jongdena, koga je 1929. usvojila.
Godine 1916. Aleksandra i Jongden ilegalno su prešli granicu Tibeta, sa ciljem da stignu do prestonice Lase. Zemlja je nekoliko decenija bila zatvorena za strance, jer su lideri strahovali da će je zaposesti ruska i britanska imperija i uništiti njen jedinstveni karakter.
Britanske kolonijalne vlasti, koje su imale jurisdikciju nad Sikimom, ubrzo su saznale za prelazak i pokušali su da ih deportuju u Francusku. Pošto zbog izbijanja Prvog svetskog rata nisu smeli da se vrate u Evropu, pobegli su i prevalili 8.000 kilometara na jakovima, mazgama i konjima do Japana, Mongolije i Kine. Putovanje se konačno završilo 1921, u Manastiru Kumbum, koji se smatra kolevkom tibetanskog budizma. Zajedno su preveli spis “Pradžnaparamitasutra” (“Savršenstvo mudrosti”) iz 2-6 veka nove ere.
Priča o njihovom ilegalnom putovanju u Lasu 1924. godine toliko je neverovatna da ju je teško opisati u kratkim crtama. Pošto su se dva meseca uspešno skrivali, spustili su se u Indiju i proglasili pobedu pred britanskim zvaničnicima u Kalkuti, a zatim brodom otputovali u Francusku.
Novinske članke o tom putovanju kasnije je pretočila u knjigu pod naslovom: “Moje putovanje u Lasu: Lična priča jedine belkinje koja je uspela da uđe u Zabranjeni grad” (“My Journey to Lhasa: The Personal Story of the Only White Woman Who Succeeded in Entering the Forbidden City”), koju je objavila 1927.
– Aleksandrino putovanje otkriva začuđujuću, gotovo neverovatnu snagu fizičke izdržljivosti. Spavala je na podu, na masnim džakovima u kućama seljaka i pila bućkuriš odvratnog ukusa i mirisa iz svoje posude, koju je kasnije prala tako što bi je olizala – komentarisao je “Njujork tajms”.
Aleksandrin je dodeljena Zlatna medalja Francuskog geografskog društva, nakon čega je proglašena vitezom francuske Legije časti.
