Kada je 1896. kapetan vojske Kraljevine Srbije Georgij - Đura Jovanović (1839-1899) obeležavao četiri decenije od stupanja u vojnu službu, najlepšu čestitku dobio je od svog starijeg brata Jovana Jovanovića Zmaja (1833-1904).
Ponesen bratovljevom vojničkom hrabrošću, veliki pesnik je uskliknuo: “Tebe, Đuro, guslar slavi neumitni, prema tom su naši glasi bledi, sitni.”
Đura je, kao kadet, uniformu obukao u vojsci Habzburške monarhije, ali ta uniforma, dabome, nije bila put u narodno predanje u kojem je upamćen kao junak sa Majevice, niti za guslarsku pesmu u kojoj Turci strepe od “Zmaja ljutog, Jovanović Đure”.
– Čim je 1876. izbio srpsko-turski rat, Đura je prešao u Kneževinu Srbiju. Bio je kapetan u Drinskoj vojsci, gde se junački borio na čelu bataljona dobrovoljaca, uglavnom prečanskih Srba – kaže Marijana Ratkelić, kustos Spomen zbirke “Jovan Jovanović Zmaj” u Sremskoj Kamenici, a pišu Novosti.
Dobrovoljaca iz krajeva severno od Save i Dunava je, inače, u ratu koji je počeo pre ravno 160 godina, bilo na hiljade, a u Đurinom bataljonu bio je i tada 20-godišnji Jaša Tomić, potonji politički naslednik Svetozara Miletića i svakako najznačajniji prečanski Srbin s kraja 19. i tokom celog 20. veka.
Sam Đura je po završetku rata 1878. ostao u srpskoj vojsci i, kao aktivni kapetan, umro 1899. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju gde i danas počiva.
U vreme kada je on vojevao u Srbiji, prečansko Srpstvo je vodilo ogorčenu borbu za
Da li je gospodin Srbin?
Drinskom vojskom, u kojoj se 1876. borio kapetan Đura Jovanović, komandovao je potpukovnik Paja Putnik, takođe prečanski Srbin i, po majci, deda Miloša Crnjanskog. Upravo anegdota o njemu koju beleži veliki pisac upečatljivo govori kakav je u 19. veku bio nacionalni osećaj Prečana.
– Da li je gospodin Srbin? Onda nemamo o čemu da razgovaramo – rekao bi Paja kada bi neki stranac u evropskim banjama u koje je išao na lečenje s njim pokušao da zapodene razgovor.
svoju autonomiju u Austrougarskoj. Predvodio ju je Miletić, a “o desnuju” mu bio upravo Zmaj.
– Izvesno je da je Zmaj, na poziv Miletićev, postao politički pesnik svog doba. Ono što je, međutim, nezaboravno, pri tome, bilo je to što je načinio poetičnim sve što je dodirnuo i čega god se takao. Više nego što je postao on politički pesnik, postala je i sama politika tada poezija – opisao je to vreme Miloš Crnjanski.
Jovanovići su, inače, starinom cincarska porodica koja je u Novi Sad stigla 1760. Posrbila se već u prvoj generaciji i, docnije, postala jedan od stubova ne samo novosadskog Srpstva. Uz Jovana i Đuru, tome su doprinela i preostala dva sina Pavla Jovanovića, advokata, senatora i gradskog načelnika – Kornel (1839-1907) i Dimitrije (1840-1902).
Dok je Đura 1876. s puškom vojevao u Srbiji, Kornel se, tako, po Miletićevom nalogu primio teškog i opasnog zadatka da za pomoć vojsci kneza Milana Obrenovića, koja je vodila teške bitke na Šumatovcu, Đunisu i drugim krvavim bojištima, u prečanskom Srpstvu, tajno, prikuplja novčanu pomoć.
– On je otputovao u Vršac, a onda u Čakovo, Kikindu, Bašaid i Melence. U Melencima je uhapšen i oslobođen je tek posle 18 meseci sužanjstva u Bečkereku – beleži, u dragocenim “Novosadskim biografijama”, publicista Vasa Stajić.
Nije to, međutim, bilo prvo Kornelovo robovanje za Srpstvo. Na Tri jerarha 1872. u uparađeni fijaker Mađarima odanog patrijarha Germana Anđelića, on je ubacio Zmajevu satiričnu pesmu “Za srećna puta”, za šta je osuđen na šest meseci zatvora, što je odrobijao u Somboru. Kasnije je i sam prešao u Beograd gde je godinama izdavao “Beogradski dnevnik”. U srpskoj prestonici je umro 1907. i u njoj je i sahranjen.
Sestra Jermila
Pored braće, Zmaj je imao i sestru Jermilu koja je, kao dete, umrla u izbeglištvu posle mađarskog bombardovanja Novog Sada 1849. Posvetio joj je pesmu “Uvelak 55”:
“Imao sam sestru jednu,
Jermilom se zvala,
U Irigu pitomom je
Večni san zaspala.”
Cenu odanosti srpstvu platio je i Dimitrije, najmlađi od četvorice zmajeva Pavla Jovanovića. Mada je imao bolje kvalifikacije od konkurenata Emila Čakre i Stevana Popovića, Mađari nisu dozvolili da 1878. bude reizabran za novosadskog ekonomskog senatora, pa je ostatak života proživeo u velikim materijalnim nevoljama.
O bolnoj sudbini Zmajeve rano preminule dece, opevanoj u “Đulićima” i “Đulićima uveocima”, uglavnom se sve zna. Kornel se nije ženio, a Dimitrije i Đura imali su po jednu kćer, prvi Nevenu, a drugi Leposavu. Nevena je umrla između dva svetska rata, a Leposava u Zmajevoj kući u Kamenici, u kojoj je danas njegova spomen-zbirka, osamdesetih godina prošlog veka. Nijedna nije imala poroda, i tako se ugasila plemenita novosadska loza Jovanovića u kojoj, do Zmajevog pasa, inače nikada nije bilo više od jednog muškog potomka.
– Dugo je ova velika porodica “visila o dva oka” i tek pred svoje gašenje buknula je u četiri sina Pavla Jovanovića, kao što sveća poslednji put bukne pre nego što će se sasvim ugasiti – zabeležio je, s najdubljim pijetetom, Vasa Stajić.
