Brutalni režim, ubio je stotine hiljada ljudi, a samo intervencija susedne države zaustavila je genocid čitavog naroda.
Dvojica vođa brutalnih Crvenih Kmera, zbog jezivih zlodela proveli su ostatak života u zatvoru. Nuon Čea i Kieu Sampan osuđeni su za zločine protiv čovečnosti počinjene tokom sedamdesetih godina, kada je ubijeno gotovo dva miliona ljudi u Kambodži, pod brutalnim režimom Pol Pota.
Godine 1975. oružanom revolucijom su marksisti došli na vlast. Bili su odlučni u vraćanju države u kameno doba. Proterali su oko milion ljudi iz gradova i obavezali su ih da se vrate u sela kako bi radili na društvenim farmama. Čitave porodice su umirale od gladi, iscrpljenosti ili su jednostavno smaknute kao politički neprijatelji. Stotine hiljada ljudi ubijeno je u logorima smrti, podignutim širom Kambodže.
Zloglasni zatvor
Jedan od najozloglašenijih bio je smešten u blizini glavnog grada Pnom Pena, u nekadašnjoj srednjoj školi. Samo četiri meseca nakon dolaska Crvenih Kmera na vlast, škola je pretvorena u zatvor i centar za ispitivanje. Bodljikavom žicom okružen je čitav kompleks, a nekadašnje učionice, preko noći su postale zatvorske ćelije.
Procenjuje se da je više od 17.000 ljudi prošlo kroz zatvor Tuol Sleng, zvanično poznat kao Sigurnosni zatvor 21. Međutim, neki kažu da je možda i više od 20.000 ljudi prošlo kroz zatvor tokom četiri godine brutalne vladavine Crvenih Kmera.
Kako je izgledalo živeti u Kambodži tokom ovog strašnog perioda možete pročitati OVDE.
Svi zatvorenici su fotografisani po dolasku u zatvor, a često su sa osumnjičenima zatvarane i njihove porodice. Nakon toga bi ih sproveli u ćelije i okovali bi ih lancima.
Zatvorenici su razmešteni u manje ćelije bi bili privezani za zidove ili podove, a u većim ćelijama za čelične šipke na podu. Spavali bi na golom betonu i nisu razgovarali jedni sa drugima.
Mučenje počinje
Svaki dan zatvorenicima je bio isti. Buđenje je bilo u 4:30 kada bi se morali skinuti dok su čuvari proveravali jesu li i dalje čvrsto privezani i kriju li neki predmet kojim bi izvršili samoubistvo. Hrana im se svodila na četiri kašike pirinča, dva puta dnevno, a tokom čitavog dana bili su u strahu od ispitivanja. Ispitivanje je trajalo sve dok zatvorenik ne bi umro ili priznao ono što mu se stavljalo na teret.
Zverskim mučenjem bi stručno izvlačili brojne informacije iz zatvorenika. Redovno su premlaćivali zatvorenike, električni šokovi bili su svakodnevica i povremeno su znali užarenim predmetima nanositi teške povrede zatvorenicima. Zatvorenici su pričali o tome kako su ih sekli noževima ili gušili plastičnim vrećama. Nekima su čupali nokte i istovremeno bi polivali alkohol na otvorene rane.
Žene su povremeno silovane, ali to je ipak bila retkost, a silovatelji su ubijani zbog zločina. Brojni zatvorenici su umirali od mučenja, ali to je ipak bilo protiv zatvorskih pravila zato što su vlastima trebala priznanja, a ne pokojnici.
Priču o dvojici neverovatnih ljudi koji su uspeli da prežive ovaj zatvor možete pročitati OVDE.
Vadili organe
Medicinska služba zatvora nije radila na lečenju zatvorenika, već je to bio samo nastavak mučenja. Najmanje stotinu ljudi ubijeno je na strašan način. Spojili bi ih na infuzijsku pumpu i izvlačili i poslednju kap krvi iz nesrećnika, kako bi otkrili koliko čovek može živeti bez krvi. Neki zatvorenici ubijeni su tako što su im vadili unutrašnje organe bez anestezije.
Na kraju bi oni priznali sve, a često bi “ulepšavali” događaje iz života. Redovno bi pisali na desetine stranica o svojoj obuci za agenta CIA, KGB ili čak vijetnamskih tajnih službi. Nakon toga su ubijani, a zabeleženo je samo 7 preživelih zatočenika Tuol Senga.
Zatvorenici i njihove porodice, prebačene su u obližnji kompleks Čeung Ek gde su ih ubijali čime su stigli. Često su to bila mučna ubistva hladnim oružjem kao što su metalne šipke ili mačete, zato što Crveni Kmeri nisu imali dovoljno metaka za sva ubistva. Kasnije ga nisu ni mogli nabaviti.
Danas se na tom mestu nalazi budističko obeležje sa više od 5.000 ljudskih lobanja, žrtava brutalnog režima Crvenih Kmera.
