ČUDNI BEOGRADSKI OBIČAJI: Slavni pisac posetio je srpsku prestonicu i NA GROBLJU zabeležio ovaj prizor

Stara crkva Svetog Marka
Wikipedia

Zabeleške jednog uglednog književnika nastale pre nešto više od 160 godina vraćaju nas među davno zaboravljene običaje starog Beograda i njegovih stanovnika.

 

Poljski pisac Roman Zmorski bio je u poseti našem gradu 1855. godine, i tada su nastale priče koje danas nisu bliske široj publici, a prikazuju neke stare običaje naših pradedova, za koje je pisac našao slično utemeljenje i u poljskoj tradiciji.

Vašar na groblju

Zmorski te godine opisuje srpsko groblje na Tašmajdanu. Podsećamo, njemu je prethodilo staro groblje iznad Zelenog venca koje se još u Miloševo vreme ispostavilo kao barijera širenju grada, pa je vladar 1826. godine naredio otvaranje novog mesta za sahrane koje se prostiralo u okolini stare crkve posvećene Svetom Marku, a pored nekadašnjeg druma koji danas poznajemo kao Bulevar kralja Aleksandra.

Groblje na Tašmajdanu zvanično je zatvoreno 1886. godine, a da je tada otvoreno Novo groblje u današnjoj Ruzveltovoj ulici.

Sahrane su ipak bile dozvoljene za pokojnike čije porodice su već imale grobnice na ovom mestu. Tako je potrajalo još neko vreme, ali konačno preseljenje je završeno 1927. Izvesno je da bi premeštanje posmrtnih ostataka i nadgrobnih obeležja bilo okončano znatno ranije, ali su dva balkanska, a potom Veliki rat usporili ovaj tužni gradski posao.

A šta se i danas nalazi ispod Tašmajdanskog parka možete pročitati KLIKOM OVDE.

 

Iz onoga što je zabeležio Zmorski, stari beogradski običaji su bili čudnovat splet paganske tradicije, tako dugo sačuvane među Srbima, ali i Poljacima, pa autoru nije bilo teško da je prepozna. Kao da su “stari bogovi” imali još ponešto da kažu.

Zmorski beleži, opisujući mesto Palilulu, “kao groblje sa malom crkvicom, nedaleko od Beograda”.

Zbog položaja koji zauzima na visokoj, stenovitoj obali Dunava, to mesto je prilično omiljeno kao šetalište. Naročito živo postaje ovde za vreme crkvene slave, koja, ako se dobro sećam, pada na Svetog Marka i traje nekoliko dana. Tada Palilula po podne pruža zaista redak prizor. Celo, prostrano groblje, polje koje se graniči sa njim i svi putevi koji vode ka njemu, ispunjeni su šarolikom, mnogohiljaditom gomilom iz grada i okolnih sela – pisao je Zmorski.

Ulaz u groblje iz Takovske ulice

 

Poljak koji gostuje u Beogradu nastavlja da beleži detalje koji na njega ostavljaju dubok

 

utisak. Treba podsetiti da u to doba panoramski pogled sa Tašmajdana vodi skroz ka Dunavu, budući da nisu postojale višespratne kuće, ili današnja velika zdanja koja bi omela pogled ka reci. U to doba odavde su se širile samo bašte, voćnjaci i njive.

– Pod tremom gostionice podignute uz grobljansku kapiju časte se vinom i rakijom vesele gomile, a u šatorima i kućicama podignutim unaokolo održava se pravi vašar. Na samom groblju u to vreme odjekuje vesela muzika, široki krug momaka i najgizdavije obučenih devojaka skaču na slobodnom prostoru ispred crkve, a bezbrojno mnoštvo gledalaca, sedeći i stojeći na uzvišicama i nadgrobnim kamenovima posmatra igru. Teško je reći koliko neobičan i uzbudljiv prizor pruža ta vreva života i veselja na tužnom staništu smrti. To je na neki način prezriv izazov mladosti koja se večito obnavlja, bačen strašnoj kraljici uništenja, izazov koji po svojoj ideji podseća na ono pagansko potapanje Mažane u našem, poljskom narodu i u drugih slovenskih plemena koje je nekad bilo obavljano uz pesmu i igru – zapisao je poljski književnik.

Kakvu je neverovatnu sudbinu imala crkva Sveto Marka na Tašmajdanu možete porčitati OVDE!

Tako je Zmorski zabeležio običaj koji nije očuvan u potonjem Beogradu, pa je danas iskorenjeno makar i slikovito sećanje na vašare koji su imali u sebi, očigledno, neka obeležja i običaje iz doba našeg praporekla.

Ostao je samo nagoveštaj koji priča o tome kako su naši preci doživljavali smrt u ovom gradu. Ona je starim Beograđanima čini se, često bila izazov, a ne kraj.



loading...