Moskvom se proneo glas da je car Ivan IV napustio grad, ali niko nije znao gde se on nalazi. Ovoga puta, njegova pratnja, koja ga inače nije ispuštala iz vida, ostala je zbunjena u dvorcu, odgovarajući na pitanja velikaša i radoznalaca, koja su se u različitim formama svodile na samo jedno pitanje „Gde je car Ivan?“

 

Skoro mesec dana je jako mali broj ljudi znao gde je car. Nakon što je umrla njegova “Carina Anastasija” 1560. godine, car Ivan IV Vasiljevič, koji će ostati poznatiji po svom nadimku Grozni, ponašao se potpuno nepredvidivo. Iako je na tronu proveo već dvadesetak godina, njegova vladavina do smrti Anastasije Romanovne je bila daleko od loše. 

Ivanovo ponašanje, ali i politički potezi, nakon caričine smrti nagnali su mnoge velikaše na misao da bi se novom zaverom i ovaj car mogao zbaciti sa trona. Bojari su smatrali da bi im bolje bilo da na prestolu sedi car koji je podložniji njihovom uticaju. Ivan je dobro znao da je njegov opstanak u životu usko povezan sa njegovim ostankom na prestolu. 

Pismo cara narodu ruskom

Trećeg decembra 1564. godine, u Moskvu su stigla dva pisma, poslata iz

 

Aleksandrovskaje Slobode, grada koji je narednih nekoliko meseci bio de facto prestonica Rusije. Prvo pismo bilo je namenjeno velikašima (Bojarima) i sveštenstvu. U tom pismu, car je na najgrublji način saopštio da je nezadovoljan njihovim ponašanjem, da zemlja vrvi od izdajnika i zaverenika, te da su oni najveća pretnja carstvu. U drugom, dosta poetičnijem i nežnijem pismu, upućenom stanovnicima Moskve, car se požalio na svoj odnos sa crkvom i velikašima, te pohvalio svoj narod koji je nazvao najzaslužnijima za razvoj carstva.

Istovremeno, zajedničko za oba pisma, pored kritika određenih društvenih slojeva, bila je i najava abdikacije! Ova vest je carstvom odjeknula kao bomba. Većina stanovništva je, poput Cara, na bojare gledala kao na negativan, eksploatatorski element ruskog društva, večno željan vlasti.

Moguća abdikacija cara za njih je značila samo jedno – novi talas sukoba, verovatno i građanskih ratova, za prevlast među velikašima. Takvi sukobi, već mnogo puta viđeni kroz istoriju Rusije, imali su jednu konstantu – stradanje običnog naroda. Carevo pismo u kojima sveštenike naziva podmitljivcima, a velikaše vlastohlepcima, mnogima je delovalo kao očajnički pokušaj poštenog cara da spase carstvo. Većina je o sveštenicima i velikašima imala isto, ili gore mišljenje.

Pritisak stanovništva na bojare postajao je sve veći i glasniji, a napetost u gradu ogromna. Moskva je bila na ivici pobune protiv velikaša. Na kraju je na zajedničkom sastanku bojara i sveštenstva dogovoreno da nema drugog rešenja do otići Ivanu IV na noge i moliti ga da se vrati na presto.  

Najmanje tri meseca su trajali pregovori između cara Ivana i predstavnika velikaša u  Aleksandrovskoj Slobodi. Na kraju, Ivan je izašao kao pobednik. Tražio je, i dobio, apsolutnu i neograničenu vlast, prema kojoj je mogao da osudi svakog koga bi optužio za nelojalnost, i da mu zapleni svu imovinu. Bojari nisu bili ni svesni na šta su pristali. Crkva je, sa druge strane, izgubila ulogu moralnog carevog vodiča, a Ivan je sebe proglasio tumačem, ali i egzekutorom, Božije volje na zemlji.

U februaru 1565. Ivan se vratio u Moskvu. Većina stanovništva je bila zadovoljna, jer je povratak cara značio i povratak stabilnosti. Bojari su imali nešto manji nivo oduševljenosti Ivanovim povratkom, ali ni sanjali nisu kakav se obračun sa njima sprema. Ivan se spremao za pogrom velikaša neviđenih razmera.

Bojarska golgota

 

Prvi korak koji je morao da uradi, bio je da stvori vojsku, koja će i zaista biti njegova. Izveo je to skoro neprimetno, kroz reformu državne uprave. Novi način unutrašnje podele teritorija, doveo je do formiranja odreda “Oprečnika“, kvazipolicijske jedinice sastavljene od prekaljenih vojnih veterana, kriminalaca, plaćenika i kao i ludaka raznih vrsta, koje je najčešće birao sam car.

Ubrzo se videla i njihova stvarna namena. Jedan po jedan, ugledni bojari su gubili glave, imanja, porodice, a oni srećniji bi prošli samo sa proterivanjem iz Moskve, doduše uz neizbežnu konfiskaciju imovine. Gušeći postojeće i nepostojeće zavere, car je nemilosrdno ubijao, često i veoma ritualno, vodeće pripadnike sveštenstva i bojara.

Broj “Oprečnika“ se samo povećavao, a i njihov odnos sa Ivanom je postajao sve prisniji. Ivan je svoj dvorac preuredio tako da izgleda poput manastira, “Oprečnike“ je nazivao monasima, a sebe njihovim igumanom.

Nesrećniji su završavali na mukama u inkvizicijskom stilu, koje su najčešće imale neke biblijske konotacije. Kad god bi imao vremena, Ivan bi prisustvovao mučenjima i pogubljenjima ne skrivajući zadovoljstvo, a neretko bi i svojeručno kažnjavao i krivce i “krivce”. Oni koji su bili oprezniji, pobegli su pre nego što bi se njihovo ime našlo na spisku za odstrel. Cara je posebno iritiralo to što su bežali najčešće na stranu neprijatelja, što nije bilo bez posledica u ratovima koji će uslediti.

Ubrzo, nije bilo ni jedne uglednije kuće u kojoj neko nije nastradao u Ivanovim “čistkama izdajnika”. Bolju sudbinu nisu doživeli ni Ivanovi bliži i dalji rođaci, a skoro svaki od njih bio je optužen da sprema zaveru protiv cara. Prema zapisima tadašnjih hroničara, koje ne treba uzimati bez rezerve, Ivan je naredio i da se sva njegova vanbračna deca, kojih nije bilo malo, pogube, jer nije želeo da neko od njih bude instrument u rukama bojara.

Godine koje, pre svega britanski, istoričari nazivaju “godinama rata protiv sopstvenog naroda“, imale su više karakter klasnih borbi. Car je ušao u neobjavljeni rat protiv klase bojara, a pored silne okrutnosti i bezobzirnosti sa kojom je postupao, nije izgubio podršku širokih, nižih, slojeva.

Bez sumnje je da je Ivan u svojim čistkama otišao predaleko, čak i po srednjovekovnim standardima, a dalo bi se debatovati i o njegovom psihičkom stanju, međutim, jedna stvar se mora priznati – plan obračuna sa bojarima izveo je perfektno, što je već za nekoliko godina imalo i konkretnu posledicu – u Rusiji više nije bilo disonantnih tonova.

Marakr u Novgorodu

Period obračuna sa bojarima kulminirao je u 1570. godine, kada su do Ivana stigle vesti o pripremanoj izdaji velikaša iz Novgoroda. Novgorod, kao i Kijev, bio je stariji grad od Moskve, te su njegovi stanovnici često sa visine gledali na Moskovljane. U velikaškim krugovima, to je značilo da, iako priznaju carevu vlast u Moskvi, Novgorodski velikaši sebe smatraju ipak posebnima, pa i nezavisnijima od ostalih. Verovatno je to bio razlog zašto su Novgorodski velikaši pomislili da će njihovo dopisivanje sa poljskim kraljem proći nekažnjeno. Kada su ta pisma, u kojima se i nije govorilo o konkretnim političkim ili vojnim planovima, došla do cara, on se potrudio da od Novgoroda napravi primer i za ostale gradove. 

Car Ivan IV je januara 1570. godine lično vodio nekoliko hiljada razularenih “Oprečnika” na Novgorod, a na pohod je poveo i svog sina i naslednika, Ivana Ivanoviča, petnaestogodišnjaka. Pre dolaska u grad, divljali su po selima u okolini grada, paleći i ubijajući sve pred sobom, tako da su ih tadašnji hroničari nazvali “gorim od Tatara“ što je u Rusiji imalo posebnu težinu.

– U svetoj smo misiji! Ne smemo ostaviti nikoga iza sebe ko bi o njoj mogao pričati – govorio je Ivan, dok su varoši i sela gorela, krv tekla u potocima, a jauci ranjenih ili silovanih odjekivali prostranim nizijama.

Stigli su do Novgoroda, okružili ga, ali ga nisu napali. Svima je zabranjen izlazak iz grada. Nekoliko dana je trajalo opsadno stanje, iako nije bilo borbi. Grad je potpuno zamro, kao i sva aktivnost u njemu. Stanovnici su danima živeli u iščekivanju onoga što će uslediti, nadajući se najboljem.  Četvrtog dana, u grad je ušao Ivan, zajedno sa svojim sinom, dok je iza njih ostalo nekoliko hiljada “Oprečnika“, o kojima su svi u Novgorodu već čuli sve najgore.

Dočekao ih je novgorodski mitropolit, sa kojim je car odbio da se pozdravi. Svi u gradu su pretrnuli, a pomisao na hiljade krvožednih Oprečnika ledila je krv u žilama. A usledio je poziv na večeru, koji je Car prihvatio. Većina stanovnika je odahnula, smatrajući da se najgore ipak neće desiti, a i ako se desi, rešiće se između cara i mitropolita, verovatno na štetu potonjeg.

Na večeri priređenoj u Mitropolitovom dvoru, Ivan je izneo razlog svoje posete. Mitropolit, sveštenici, velikaši i svi građani Novgoroda su krivi za najveći greh – izdaju, a Ivan, kao Božiji namesnik na zemlji, ili barem u Rusiji, došao je da ih, u Božije ime, kazni. Svi prisutni sveštenici su odmah odvedeni u tamnicu. Ujutru, Car svih Rusa, Ivan Grozni, počeo je da deli svoju pravdu.

Nekoliko sedmica, Novgorod je bio središte pakla. Muškarci, žene i deca su besomučno ubijani spaljivanjem, sakaćenjem ili bacanjem po nekoliko zavezanih u hladnu reku. Tamnice grada su bile prepune zatvorenika koji su umirali u najgorim mukama. Inkvizicijskim metodama, nekad u potrazi za priznanjem, a nekada i bez toga, razulareni Oprečniki su ljudima sekli ruke i noge, vadili oči, čupali rebra ili ih kuvali u ključaloj vodi. Car je, zajedno sa sinom, sedeo na improvizovanoj pozornici, izdignutoj na centralnom trgu, i sa uživanjem podsticao svoje vojnike da budu još brutalniji! 

Bio je to jedan od najvećih evropskih pokolja u i inače krvavom XVI veku, a konzervativne procene o stradalima se kreću od 5.000 do 25.000 ljudi. Takav nivo destrukcije Novgorodski kraj će ponovo doživeti tek dolaskom Hitlerovih trupa u XX veku.

Poslednji račun

 

Nakon Novgoroda, ni jedan grad nije ni pomislio da održava veze sa neprijateljskim zemljama, ma kako nevine te veze bile. Ivan je svoj cilj postigao. Strahom je uspeo da uspostavi apsolutističku vlast, kakva je malo gde postojala i u vreme apsolutizma.

Grozni, Strašni, Veliki?

Izgleda da se naziv Ivan Grozni, koji je nastao verovatno u XIX veku, različito tumači u Rusiji i izvan nje. Dok većina stranaca nadimak Grozni pripisuju njegovim brutalnim ubistvima i čistkama, te mu daju izrazito negativnu značenje, čini se da je kod Rusa taj naziv drugačije tumačen, i odnosi se na strah koji je Ivan ulivao neprijateljima.

Verovatno je da bi pravilniji prevod tog nadimka bio Ivan Strašni, mada nisu retki spisi koji ovog vladara nazivaju Ivan Veliki, najviše zahvaljujući njegovim teritorijalnim osvajanjima, pre svega na istoku. 

Ali, “čistke” su po samo carstvo imale negativne posledica. Bojari, do tada ključni faktor pri odbrani od osvajača, bili su većinom pobijeni ili proterani, ili su se potpuno povukli iz javnog života. Oprečniki nisu bili toliko vični ratovanju protiv ozbiljnog neprijatelja, kao što su to bili u pljački i zverskom ubijanju nenaoružanih. Ratovi koje je Ivan vodio na zapadu, neumitno su se pretvarali u katastrofu, a car je ubrzo i raspustio Oprečnike.

Ivan je svoj surovi obračun sa bojarima dugo pripremao, a razloge za njega treba tražiti i u Ivanovom detinjstvu kada je kao siroče postao igračka bojara, koji su preko njega vladali carstvom, ali i u političkoj ideji koju je zastupao.

Jedan od glavnih uzroka tako negativnog imidža koji Ivan ima, pre svega na zapadu, najverovatnije jeste upravo ta politička ideja, u kojoj je monarhov osnovni cilj prigrabiti svu vlast samo za sebe, a velikaše, kao i crkvu, svesti na puke izvršioce monarhove volje. Sličan scenario mogao je u svakoj evropskoj zemlji otvoriti Pandorinu kutiju nedaća. Neki ruski pisci Ivana IV Groznog nazivaju i “prvom žrtvom britanske propagandne mašinerije”.

Ipak, Ivan je definitivno zaslužio svoje mesto među zlikovcima istorije. Brutalnost, ali i obim, njegovih čistki bile su do tada nezapamćene. Nesporno je da je i njegovo psihičko zdravlje bilo upitno, ali je ono bilo uslovljeno traumama koje je Ivan doživeo.

Na kraju, Ivan je rat protiv velikaša zapravo izgubio. Nakon niza tragedija, koje su decenijama pratile Ivanovu porodicu, nasledio ga je sin Fjodor, koji je, pored blage naravi i izrazite religioznosti, po mnogim autorima bio i slabouman. Glavnu vlast u zemlji imao je bojar – Boris Godunov, koji će petnaestak godina nakon Ivanove smrti 1584. i zasesti na ruski tron. Time je Ivanova dinastija Rjurikovih, ugašena.