Ispovesti onih koji su preživeli protivreče karikaturalnoj predstavi fanatičnog kamikaze, kakvu su tokom rata stvorili Britanci i Amerikanci

 

Kako je neizdrživo umreti na nebu“, pisao je u svom dnevniku 27. jula 1945. godine mladi pilot Tadao Hajaši. Narednog dana, njegov avio je oboren.

Hajašijeva pisanja, kao i slične ispovesti drugih japanskih studenata protivreče karikaturalnoj predstavi fanatičnog kamikaze, kakvu su tokom rata stvorili Britanci i Amerikanci, ali i onoj ideji nacionalnih heroja koju neguju konzervativne institucije Japana.

 

Studenti vojnici su bezobzirno žrtovani u poslednjem ratnom gambitu japanske vlade. Tokotai, (“specijalne napadne snage”, kako se kamikaze nazivaju u Japanu), koji su formirani oktobra 1944. Nisu bili sačinjeni od dobrovoljaca.

Naprotiv, njihove regrute su na spisak upisivali komandanti matičnih jedinica, ili su bili primorani da se sami prijave upotrebom različitih taktika psihološkog pritiska. Nijedan stariji oficir nije žrtvovao svoj život na ovaj način. Umesto njih, “dobrovoljačke” jednice popunjavali su dečaci-vojnici, jedva stasali da budu regrutovani, među kojima je bilo i studenata s najprestižnijih univerziteta u državi.

Pesme, pisma, i dnevnici pobijaju raniju predstavu da je narod Japana stajao složno po pitanju svog ratnog napora. Glasovi studenata-vojnika promišljeno i elokventno govore o svojoj dilemi između dužnosti prema otadžbini i želji za preživljavanjem. Većina njih regrutovana je u poslednjoj fazi rata i predstavlja intelektualnu elitu zemlje.

 

Budući načitani, mnogi od njih su se okrenuli evropskoj književnosti i filozofiji ne bi li racionalizovali svoju predstojeću smrt. “Ah, dve duše prebivaju u mom srcu“, uzvikuje Hakiro Sasaki, trudeći se da pomiri svoj patriotizam i želju za životom. Drugi pilot na svoj poslednji let nosi Kjerkegorovu “Bolest na smrt” i Bibliju. Kao i bilo koji drugi adolescenti udaljeni od svoje kuće, ovi mladi vojnici bili su veoma usamljeni.

U pomorskoj bazi Cukiura, gde su mnogi “tokotai” bili stacionirani, pesma koja se pevala nije bila patriotska, već uspavanka na Kumamoto dijalektu koja kaže:

“Ovde sam daleko od doma, kad umrem, niko neće plakati za mnom, kako je samotno slušati usamljeni plač cvrčaka”.

Smrt je ove mlade intelektualce zatekla ne u izlivu vatre i slave, već na kraju duge borbe u kojoj su bili sami.

Reč “kamikaze” ušla je u engleski jezik tokom Drugog svetskog rata i opstala je kao simbol japanskog žestokog militarizma. Nakon napada jedanaestog septembra, javlja se njihov novi oblik u vidu bombaša samoubica. 

 

Tokotai, nisu činili samoubistva, već im je bilo presuđeno na smrt misijama u koje su slani. Teroristi Al Kaide, pak, tražili su smrt u pokušajima da nanesu što više kolateralne štete.