Tramvaje mnogi prestoničani smatraju najboljim vozilima gradskog prevoza. I dok danas kloparaju samo strmim ulicama srpske prestonice, tramvaji su nekada postojali i u nekim drugim gradovima.
U Srbiju, tramvaj stigao je prvo stigao u Beograd. Prestonica je takoreći odmah posle skidanja turskih zastava sa svojih bedema, 14. oktobra 1892. godine dobila gradski prevoz. Bila je to linija između Kalemegdana i Slavije koja je, prigodno, ponela broj 1, a jedan vagon u koji je mogao da stane mali broj Beograđana vukla su dva konja.
Nakon toga, napredak se više nije mogao zaustaviti. Prva električna linija uvedena je već 1894. Do kraja 1905. već svi tramvaji u Beogradu su išli na električni pogon, a 1912. Beograd je imao 8 tramvajskih linija.
Iako oštećene tokom Prvog i Drugog svetskog rata, tramvajski koloseci u Beogradu su posle svih tih razaranja zbog potreba velikog grada veoma brzo obnavljani.
Tokom ’70-tih, bilo je planova da Beograd dobije metro. Međutim, 1982. donesena je odluka da se umesto toga proširi tramvajska mreža tako da je 1985. postavljeno još 45 kilometara šina, i tako je tramvaj počeo da vozi putnike i preko Save.
Ipak, Beograđani nisu jedini u Srbiji imali priliku da uživaju u vožnji tramvajem. Posle Beograda tramvaj je krenuo da vozi i građane u Novom Sadu, Subotici i kasnije u Nišu. Postojao je plan za uvođenje tramvaja u Kragujevac, ali on nikada nije ralizovan.
Novosadsko “čudo tehnike”
Već 1868. Novi Sad koji je bio u sklopu austrougarske monarhije, dobio je prvi plan za “transport ljudi u kočijama”.
Kada je struja uvedena u grad 1910. stvorili su se uslovi tako da su tramvaji počeli da voze građane već naredne godine. Devetnaest tramvajskih vozila bilo je proizvedeno u budimpeštanskoj fabrici “Ganc” i u Nemačkoj. Novi Sad je imao čak tri tramvaja koja su bila proizvedena i u Slavonskom Brodu.
Nažalost, električna centrala koja je napajala tramvaje srušena je u bombardovanju 1944. godine. Obnovljena je već 1945. pa su se tramvaji trijumfalno vratili na ulice Novog Sada i tu su ostali narednih 13 godina.
Novosadske tramvaje zauvek su zamenili autobusu 1958. godine.
Kroz subotičku ravnicu
U Subotici, tramvaj na električni pogon je pušten 7. septembra 1897. i stariji je od beogradskog, novosdskog i niškog tramvaja. Saobraćao je od Somborske kapije, preko Rudić ulice do Palićkog jezera, sa stanicom u Malom bajmoku. Dužina pruga bila je oko 10 kilometara.
Zbog pojeftinjenja autobuskog saobraćaja, tramvaji u Subotici su prestali sa radom 2. aprila 1974. godine.
Niš “kasnio” za svetom
U Nišu su radovi na izgradnji tramvajske pruge počeli znatno kasnije od Subotice, Novog Sada i Beograda. Bilo je to tek 1928. pošto je dobijen novac od Nemačke na ime ratne odštete.
Češka kompanija “Koblen i drugovi” je postavila tramvajske koloseke, izgradila remizu, dve ispravljačke stanice, i postavila kontaktnu mrežu. Radovi na izgradnji same pruge počeli su 1928. pod rukovođenjem preduzimača Sotira Blagojevića.
Svi radovi su okončani u maju 1929. godine, a godinu dana kasnije tramvaji pristigli još 1922. godine pušteni su u saobraćaj. Išli su od Železničke stanice do Niške Banje.
Niški tramvaji su imali I i II klasu, a vožnja od Železničke stanice do Trga kralja Milana kotala je 1 dinar. Ko je nastavljao do Ćele Kule plaćao je 2 dinara, a do Niške Banje 5 dinara.
Tramvajski saobraćaj u Nišu, koji je za sve vreme postojanja prevezao oko 7.568.000 putnika ukinut je 1958. pod izgovorom da je autobski saobraćaj efikasniji i jeftiniji.
Po ukidanju saobraćaja niški tramvaji nisu uništeni već je od njih napravljeno unikatno ekskluzivno naselje vikendica u Niškoj Banji. Nažalost, 2007. opštinske vlasti proglasile su ovo naselje od tramvaja-vikendica “za ruglo” i uništile sve tramvaje.
