Zadušnice su dani tokom kojih se pravoslavni hrišćani sećaju svojih preminulih predaka. U Srbiji se uvek smatralo da je izuzetno veliko nepoštovanje prema umrlima ako se tog dana ne izađe na groblje i ne upali sveća.

Prema kalendaru Srpske pravoslavne crkve, postoje četiri zadušnice tokom godine. Danas su Mitrovske, Mitrovdanske ili Jesenje zadušnice koje “padaju” uvek u subotu uoči Mitrovdana. Svako kome je ikada preminuo neko blizak ili drag danas će izaći na groblje ili u crkvi zapaliti sveću i setiti se lepih trenutaka koje su zajedno proveli.

Iako u našem narodu imaju dugu tradiciju, Mitrovdanske zadušnice zapravo ne potiču originalno iz naše zemlje. Srbi su ih primili od Rusa kod kojih je ovaj praznik ustanovljen posle pobede Dimitrija Donskog na Kulikovskom polju 8. septembra 1380. godine. U Rusiji su se obeležavale kao spomen na sve izginule vojnice u tom boju, ali je u Srbiji prihvaćen kao još jedan dan posvećen poštovanju svih mrtvih predaka. 

Mitrovdanske zadušnice naši stari zvali su i “zatvorene” zadušnice. Verovalo se da se na današnji dan zatvaraju grobovi koje je tokom letnjih zadušnica otvorio Sveti Petar.

Običaj je u narodu da se ο zadušnicama, kao i ο parastosima, na groblja iznose mnoga jela. Verovanje je, da ta iznesena hrana treba da se razdele sirotinji i uopšte svima koji se tu zateknu, za pokoj duše umrloga. Obično se iznosi pogača, žito, vino, kao i druga jela.

Verovanje kaže da se na groblju valja poslužiti, makar jednim zalogajem. Običaja radi. Jedu rođaci i prijatelji, ali i nepoznati koji su prišli grobu.

Ovim činom se “ne hrani” pokojnik kako se obično veruje, već je reč o njegovoj duši kojoj je potrebna “hrana” koju će dobiti molitvom. Zbog toga se na zadušnice deli milostinja.

Smatra se da je veliki greh i uvreda mrtvima ako se bilo kome odbije ili otera od groba. Ovo je dan kada su svi jednaki.

U Srbiji se i do danas zadržao običaj po kome na groblja, na dan zadušnica, treba izaći što ranije, a svakako pre podne. Tradicija potiče od činjenice da se nekada “valjalo” prvo otići na liturgiju u crkvu, pa tek posle toga na groblje. Ipak, ovo ne znači da, ako nemate vremena ujutru, vaše voljene preminule ne možete “posetiti” i u popodnevnim časovima. Bitan je gest i poštovanje koje pokažete, a ne vreme u koje ste došli.