Istorija je prepuna imena koja vekovima odjekuju, ali su mnogi njeni heroji potpuno zaboravljeni.

 

Predstavljamo vam deset zaboravljenih ljudi koji su svojom mudrošću i hrabrošću uspeli da spasu svoje narode.

10. Cincinat – Rim, 458. pre nove ere

Lucije Cincinat se pod stare dane povukao iz politike, iako je dugo godina služio kao rimski konzul. Rim su 458. pre nove ere napala obližnja plemena, a jedno od njih – Ekvi – zarobilo je rimske vojnike u planinama i počelo da preti i samom gradu.

Čim se to saznalo, Senat je pozvao Cincinata, okončao njegovu penziju i učinio ga rimskim diktatorom, a on je odmah po dobijanju titule dao naredbe za rešavanje situacije, naložio naoružavanje ljudi i poveo ih u napad. Neposlušno pleme je potučeno, a vojnici su spaseni.

U njegovu čast organizovana je trijumfalna parada, ali je Cincinat odmah po završetku slavlja odustao od uloge diktatora i vratio se na svoju farmu.

Njegovo ime i dela inspirisala su utemeljivače prestonice Ohaja, koji su svom gradu dali ime Sinsinati.

9. David IV – Gruzija, 1121.

 

Nakon pobede Seldžuka nad Vizantijom u Bici kod Mancikerta 1071, Turci su pokušali da osvoje Gruziju.

Seldžučko carstvo u tom trenutku protezalo se od Samarkanda na istoku do obale Grčke na zapadu i njegove vođe sada su želele Gruziju. Na hiljade turskih civila i drugih naroda koji su bili deo imperije brzo su naselili teritoriju i doneli potpuni haos u malu zemlju.

Onda je vojska započela niz napada na Gruziju, zauzimajući komad po komad zemlje.

David, 16-godišnji naslednik dinastije Bagrationi, našao se na prestolu, nakon što se njegov otac povukao 1089.

David je odlučio da što pre povrati izgubljenu zemlju i upustio se u misiju obnove slave kraljevstva koja je nakon više decenija borbe kulminirala Bitkom na Didgoriju 12. avgusta 1121.

Iako malobrojna, gruzijska vojska zbrisala je Seldžuke, a kontrola je ponovo uspostavljena nad teritorijom. Štaviše, Gruzija je postala najmoćnije kavkasko kraljevstvo.

Zbog predanosti kraljevstvu, pravoslavna crkva ga je kanonizovala i stekao je epitet “Graditelja”, ostavši upamćen kao jedan od najvećih vladara Gruzije.

8. Tran Hung Dao – Dai Vijet, 1283-1287

Kao komandant vijetnamske vojske, Tran Hung Dao bio je zaslužan za dve velike pobede protiv mongolskih osvajača predvođenih Kublaj-kanom. Mongolski ratnik koji je u to vreme kontrolisao Kinu planirao je da pokori Dai Vijet (današnji Vijetnam) na jugu. Tran se služio gerilskim napadima sve dok nije potpuno izmorio kanovu daleko brojniju vojsku, a onda krenuo u kontranapad.

Jedna od njegovih najslavnijih bitaka odigrala se kod reke Bah Dang. Vijetnamci su u njeno dno poboli šipke sa metalnim vrhovima, a onda namamili mongolsku flotu od 400 brodova. Pošto su upali u zamku, Tranova vojska ih je potpuno porazila.

Iako je Dai Vet na kraju ipak morao da plati Mongolima, kako bi sprečili dalje konflikte, kraljevstvo je zadržalo svoju teritoriju i zaštitilo populaciju od mnogo jačeg i strašnijeg neprijatelja.

Istorijski izvori ne prikazuju tačno koliko je mongolskih invazija Tran lično sprečio. Ipak, postao je simbol vijetnamske izdržljivosti protiv stranog agresora, a svaki grad u današnjem Vijetnamu ima po jednu ulicu nazvanu po njemu.

7. Jan Žiška – Bohemija, 1420-1424.

 

Gotovo 100 godina pre nego što je Martin Luter zakucao svojih 95 teza na vrata crkve, Jan Hus iz Bohemije (jedne od istorijskih čeških zemalja), postao je protivnik katoličke crkve.

Katolici, umorni od husitske neposlušnosti, optužili su ga za jeres i spalili ga na lomači 1417.

Njegovi pratioci su ustali protiv crkve i za dve godine hisiti su postali trn u oku katolika i Rimskog carstva. Papa je naredio nekoliko krstaških napada protiv njihovog pokreta i sigurno bi njegov plan uspeo, da nije bilo Jana Žiške.

Žiška je uspešno predvodio husite protiv papine armije zahvaljujući inovativnom naoružanju: primitivnim topovima, arkebuzama, kulverinama i bojnim vagonima. Žiškina taktika bila je srednjovekovna verzija savremene pokretne artiljerije.

“Jednooki Žiška”, kako su ga zvali, bio je slep na jedno oko od starosti, a oslepeo je i na drugo, kada ga je pogodila strela. Međutim, on je predvodio i pobeđivao i u kasnijim bitkama uprkos tome što je bio potpuno obnevideo.

Žiška je umro 1424. od kuge, a prema legendi, naredio je svojim ljudima da mu ogule kožu i pretvore je u bubanj, koji će onda nositi na čelu husitske armije.

Ipak, nakon njegove smrti, husiti su počeli međusobno da se sukobljavaju i na kraju su se raspali, ali Žiškine pobede i veliki uticaj koji je ostavio na narod bili su prvi korak ka protestantskoj reformaciji.

6. Sultan KudaratMindanao, 1645.

Do 17. veka Španija je došla do najudaljenijih krajeva planete. Filipini, koje su u to vreme naseljavali muslimani i animisti, ubrzo su morali da prime katoličanstvo. Dve trećine zemlje bilo je pod vlašću Španije, a najveći bastion islama bio je Sultanat Lanao na ostrvima Mindanao.

Sultan Kudarat, koji je vladao ovim ostrvima, znao je da mora da ujedini različita plemena, da bi očuvao zemlju, što je bio težak zadatak. Takođe, sedeo je na dve stolice i šurovao sa Holanđanima protiv Španaca, kao i obrnuto.

Njegova politička igra sprečila je simultani rat između dve strane sile, koji bi sigurno bio smrtna presuda za tehnološki inferiorne Filipine.

Kada je Španija na osletku zauzela i njegovu teritoriju, Kudarat je pobegao i nastavio da se bori krijući se u divljini. Pošto nisu mogli da ga oteraju, a ni da se bore protiv njega, Španci su mu garantovali sporazum prema kom bi imao upravu nad polovinom jednog velikog ostrva.

Kudarat je pristao i zahvaljujući njemu, islam je nastavio da cveta.

5. Kazimir Pulaski  – SAD, 1777.

 

Poljski oficir Kazimir Pulaski imao je živopisnu karijeru u svojoj otadžbini. Sa ocem se priključio Konfederaciji iz Bara, čiji je cilj bio da zaštite Poljsku od zadiranja Rusije.

Pulaski se borio u mnogo bitaka, uključujući i Opsadu manastira Jasna gora, u kojoj je uspeo da zaštiti jednu od najvećih poljskih svetinja – ikonu Crne Bogorodice.

Društvo je slavilo njegovu hrabrost, sve dok nije nepravedno optužen za kraljeubistvo. Pulaski je izgnan u Francusku i tada je čuo za još jednu zemlju koja pokušava da se oslobodi imperijalističke tiranije – Ameriku.

Po preporuci Bendžamina Frenklina, Džordž Vašington primio je Pulaskog u službu kao komandanta njegove lične garde. U septembru 1777. Pulaski je bio u izvidnici i primetio da se velika britanska vojska ulogorila kod Brendivil Krika u Pensilvaniji. Upozorio je Vašingtona i Kontinentalna armija se povukla. Onda je neustrašivi Poljak sa svojom konjicom krenuo na Britance i njegov čin spasao je celu vojsku i samog Vašingtona od potpunog poraza. Za ovaj čin, Pulaski je unapređen u brigadnog generala.

U službi revolucionarnih snaga bio je do smrti, a proglašen je i “ocem američke konjice”. Počasno državljanstvo SAD dobio je tek 2009.

Inače, 11. oktobar je 1929. proglašen Danom Kazimira Pulaskog, ali danas je taj praznik uglavnom zaboravljen u SAD.

4. KamehamehaKraljevstvo Havaji, 1797.

U havajskim legendama može da se pronađe priča o Kokoiki, svetloj zvezdi koja predskazuje pojavu osvajača koji će poraziti svoje neprijatelje i ujediniti zemlju. Kada su mistici videli Halejevu kometu 1758. delovalo je da je proročanstvo počelo da se ostvaruje.

Zabrinuti kralj Alapai naredio je ubistvo sopstvenog sina, ali ratnik koji je trebalo da ubije bebu nije mogao da učini šta mu je rečeno. Dete je sakrio i dao mu ime Kamehameha ili “usamljeni”.

Kako je Kamehameha rastao, bio je sve snažniji i zajedno sa nekom vrstom vojske koju je okupio porazio je svog rođaka i druge rivale u građanskim ratovima, služeći se zapadnjačkim oružjem. Tako je sprečio da Havaje zauzmu neprijateljske kolonijalističke sile.

Kamehameha dobio je nadimak “Pacifičkog Napoleona”, jer je uveo reforme poput “Zakona o ispucalom veslu” koji štiti decu, stare i beskućnike, a njegova osnova koristi se i danas u savremenim havajskim zakonima.

Iako njegovi naslednici nisu uspeli da sačuvaju nezavisnost ostrva, njegov kulturni i društveni uticaj je nastavio da živi.

3. Admiral Vilijam Sidni Smit – Akra, 1799.

 

Slavni Napoleon Bonaparta suočio se sa velikim problemom 1799. Znao je da neće uspeti da pobedi ako direktno napadne Britaniju i da je najbolje da prvo oslabi njene saveznike i pripreti njenoj hegemoniji u nekoliko regiona sveta.

Njegov “izlet” u Egipat izazvao je paniku u Britaniji i Turskoj. Egipat je bio važna tačka Otomanskog carstva i bio je dovoljno blizu žili kucavici britanske ekonomije – Indiji. Do 20. marta 1799. Napoleon je došao do Akre. Planirao je da Akra postane njegova neosvojiva tvrđava za buduće širenje ka istoku. Možda bi i uspeo u tome da nije bilo Vilijama Sidnija Smita.

Britanski admiral hrabro je oteo francusku artiljeriju i utovario je na devet teretnih brodova. Napoleon je bez dragocenih topova naredio nekoliko napada na tvrđavu, od kojih su svi bili neuspešni, sve dok ga bolest nije primorala da se povuče. Ključni put ka Indiji je bio bezbedan.

Godinama kasnije je na pomen imena Sidnija Smita osećao “da mu se utroba okreće”, jer je taj čovek učinio da “propustim svoju sudbinu”.

2. Jozef Pilsudski – Poljska, 1920.

Dve godine posle kraja Prvog svetskog rata, Boljševici su želeli da zauzmu Ukrajinu i prošire svoj uticaj na celu Zapadnu Evropu. Jozef Pilsudski, poljski šef države i komandant vojnih snaga, udružio se sa opkoljenom zemljom. Rusko-poljski konflikt bio je iznova podgrevan i Sovjeti, inspirisani Lenjinom i Trockim, 1920. želeli su da idu pravo na Poljsku.

Pilsudski je, međutim, 16. avgusta 1920. nadomak Varšave osmislio kontranapad protiv brojno nadmoćnih Rusa. Tokom takozvanog “Čuda na Visli” boljševički general Tukačevski, Jegorov i Staljin bili su na kraju puta.

Boljševički napad je ugušen, a Pisludski odlikovan zbog herojstva. Smatra se da je Bitka za Varšavu bila najvažnija u istoriji Poljske, ali i u istoriji Evrope, jer je zaustavljen prodor Rusije ka Zapadu.

1. Maršal Manerhajm – Finska, Sovjetsko-finski rat

 

Finska je tokom Drugog svetskog rata bila uključena u tri različita konflikta, ali je imala tu sreću da se na njenom čelu nalazi maršal Karl Gustaf Emil Manerhajm.

On je imao 72 godine i pripremao se za penziju kada su Sovjeti zakucali na vrata. Ostao je da organizuje odbranu i podigne moral finske vojske koji je bio ključan za Zimski rat, koji je trajao od 1939. i 1940.

Kada je Nemačka ponudila pomoć, Manerhajm je video priliku da uzvrati komunistima, ali bi to njegov narod dovelo u smrtnu opasnost. Naredio je finskim vojnicima da ne idu u Lenjingrad uprkos zahtevima Nemačke. Ovaj Nastavljeni rat (1941-1944) smestio je Finsku u nezavidnu situaciju. Svako naginjanje na bilo koju stranu značilo je potpuno okretanje leđa drugoj. Britanija i druge zemlje, koje su ranije podržavale Finsku protiv Rusije, sada su se bunile zbog njenog pokušaja da povrati izgubljenu zemlju i čak joj proglašavale rat.

Kako se rat zahuktavao, Manerhajm je znao da će Finska biti u milosti Staljina, a ne Hitlera i zapadnih saveznika.

Tako je barem delimični mir osiguran sa Sovjetskim savezom, dok su se Finci i dalje borili da izbace Nemce iz Laponije.

Dok se Drugi svetski rat približavao kraju, tenkovi Crvene armije prolazili su ulicama Budimpešte i Bukurešta, Berlin i Varšava potpuno razoreni, a Helsinki je i dalje stajao uspravno i nezavisno. Uprkos njihovoj saradnji sa Nemcima, Jevreji su bili relativno bezbedni, a uprkos ratu sa zapadnim saveznicima, smatrani su demokratskom zemljom.

Sve to dugovali su jednom vremešnom vojniku, koji je poput Cincinata, odlučio da se vrati ratu i služi svojoj zemlji kao preko potrebni spasilac.