Priča o tome da Domu za nezbrinutu decu u Zvenačnskoj treba rekonstrukcija stara je već nekoliko godina. I dok nadležni najavljuju da će baš 2018. biti godina kada će se to i dogoditi, ova ustanova danas obeležava jedan veliki jubilej.

 

Na današnji dan 10. aprila 1938. svečano je osvećena i otvorena “najveća i organizaciono najsavremenija institucija za zaštitu dece na Balkanu”, kako je pisala tadašnja štampa. Reč je o Domu dečje zaštite u Beogradu, danas poznatom kao Stacionar Centra za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj ulici.

Bio je to događaj od prvoradzdenog značaja za tadašnju državu. Zato i ne čudi što su se na osvećenju Doma pojavile najznačajnije ličnosti starog Beograda – kraljica Marija, kneginja Olga Karađorđević, Avgusta, supruga premijera Milana Stojadinović, Olga Ilić, supruga gradonačelnik, Anastasija (Naka) Spasić, predsednica Unije za zaštitu dece i supruga zadužbinara Nikole Spasića…

 

VENČAO IH KRALJ, A RASTAVIO RAT: Bili su NAJBOGATIJI PAR SRBIJE, a njihova ljubav ličila je na bajku dok nije postala TRAGEDIJA

Prisutnima se najpre obratio patrijarh Gavrilo koji u katkom obraćnju pohvalio sve zaslužne za izgradnju takve ustanove i bragoslovio početak rada.

Glavni govor održao je gradonačelnik Beograda Vlada Ilić, koji je bio najzaslužniji za završetak Dečjeg doma. Ovo je bio njegov govor:

Sa osećanjem dubokog zadovoljstva pristupamo otvaranju ove dečje ustanove u prisustvu najveće i najzaslužnije majke u našem narodu, Njenog veličanstva kraljice Marije, koja je poklonila svu svoju pažnju, kao počasna predsednica Unije za zaštitu dece, onim najmlađim članovima naše nacionalne zajednice, koji su zbog rane mladosti i nežnosti njihovih organizama izloženi životnim opasnostima svake vrste.

Zaista, ne može se zamisliti sretna budućnost jednog naroda, ako se ne pokloni puna pažnja zaštiti njegova podmlatka. Jugoslavija spada u red onih sretnih naroda kod kojih se još uvek dosta rađa; ali, nažalost, mi isto tako dolazimo i u red onih zemalja gde deca mnogo umiru. Na nama je, na svim pozvanim faktorima i u državi i u samoupravnim telima, da smišljenom organizovanom dečjom zaštitom svedemo broj smrtnosti kod dece na što je moguće manju meru.

Zadatak nije ni mali, ni prost. Dečja zaštita nalazi se kod nas u povoju. Istina, dosta se radilo, dosta se pisalo, zabeležene su vrlo korisne inicijative i vrlo lepe manifestacije, ali od toga do punih rezultata i u gradu i na selu put je još uvek vrlo veliki. Trebalo je, pre svega, usaditi u svest našeg sveta da je javna zaštita deteta i njegove majke nasušna potreba i životni interes celine, pa tek onda, u tako stvorenim psihološkim uslovima, preći  na  dela. Blagodareći zauzimanju naše uzvišene kraljice, blagodareći njenoj aktivnoj saradnji na ideji dečje zaštite, kod nas se stvara povoljno raspoloženje za veću zaštitu majke i deteta, nego što je to do sada činjeno.

Organizovana dečja zaštita na modernoj osnovi sprovodi se u Beogradu tek od 1931. godine. Za ovih sedam godina, relativno uzev, urađeno je dosta. Ovaj Dom, posvećen deci i njihovim majkama, podignut je i opremljen sa željom da bude izraz modernih stremljenja organizovane dečje zaštite, da pruži sve pogodnosti, bez kojih se briga o deci kroz jednu javnu ustanovu ovih razmera ne da zamisliti.

Mi nismo hteli da žurimo, da ne bismo što prenebregli. Oslanjajući se na dragocenu saradnju stručnjaka u pitanjima zaštite dece, želeli smo da ovaj Dom bude izraz onih shvatanja dečje zaštite koja se imaju na najvišem mestu u našoj državi i u našoj opštinskoj zajednici.

Pod krovom ove ustanove grupisaće se čitav niz ustanova za zaštitu dece. U njoj će naći mesta centrala opšte socijalne zaštite dece, zatim zdravstvena zaštita predškolske i školske dece, dečje prihvatište, sabirni dečji dom, savetovalište za porodicu i služba nadzora nad kolonijom za odojčad i malu decu.

Radeći na izgradnji i uređaju ovoga Doma i trudeći se, da zaštitu matera i dece učinimo što efikasnijom i što racionalnijom, mi smo sledovali programske reči naše  voljene kraljice  majke:

“STARANjE O ŽIVOTU, ZDRAVLjU I VASPITANjU DECE NIJE SAMO NAJSVETIJA DUŽNOST MAJKI I RODITELJSKIH DOMOVA, NEGO PRVI I NAJVAŽNIJI ZADATAK HUMANIH DRUŠTAVA, OPŠTINA, GRADOVA, PA I SAME DRŽAVE“.

Ove plemenite misli naše kraljice majke sadrže sve naše dužnosti prema našoj deci i predstavljaju naš radni program za pravilno odgajivanje današnjih i budućih dečjih generacija. Nezbrinuto dete prestaje biti predmet staranja slučajne humanosti pojedinaca; ono postaje predmet jednog planskog staranja društvene  zajednice.

U ovome dečjem prihvatištu biće posvećena puna pažnja i vaspitnom momentu. Ja s pravom očekujem, da će sve gradsko osoblje zaposleno u službi dečje zaštite uložiti maksimum dobre volje i svu svoju energiju da misija ovoga Doma, onako kako je ona zamišljena, bude potpuno ostvarena i u zdravstvenom i u  vaspitnom pogledu.

Gradonačelnik Beograda nakon toga se zahvalio svima koji su pomogli stvaranju ove ustanove, u prvom redu, dvema damama iz vladarske loze Karađorđevića – kraljici Mariji i kneginji Olgi.

 

Interesantno je reći i da Dom u Zvečanskoj nije lako našao svoje mesto pod suncem u jugoslovenskoj prestonici. Inicijalne ideje donete su još za vreme mandata Milana Nešića koji je doneo potrebna rešenja i započeo zidanje, po projektu arhitekte Rajka Tatića. Za vreme mandata gradonačelnika Milutina Petrovića sve aktivnosti su prestale, sve dok Nešićev zemljak – Vlada Ilić stvar nije pokrenuo sa mrtve tačke i čitav projekat priveo kraju.

NAJBOGATIJI SRBIN UMRO GO I BOS: Genijalni GRADONAČELNIK BEOGRADA koji je život završio ČISTEĆI PRESTONIČKE ULICE

Ovo nije jedina zadravstvena institucija podignuta za vreme mandata Vlade Ilića. Gradonačelnik umapćen po tome što je od Beograda u pravom smislu te reči napravio – metropolu, zaslužan je i za Gradsku polikliniku (danas Studentska poliklinika u Krunskoj), Gradsku bolnica na Bulbulderu (danas KBC “Zvezdara“), Gradski zavod za kožne i venerične bolesti u Džordža Vašingtona i Gradski antituberkulozni dispanzer u Bulevaru kralja Aleksandra.

Oktobra 1936. započeta je izgradnja Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, koja je završena nekoliko meseci posle povlačenja Ilića sa mesta gradonačelnika. Tada su prošireni i kapaciteti Glavne vojne bolnice (preteča današnje Vojnomedicinske akademije), jer se podižu spratovi, formira nekoliko novih odeljenja, stvara higijenski muzej i drugo.

 

Kada iz današnje presprektive pogledamo, šta je za vreme Ilića učinjeno za zdravstvo u Beogradu, najkraće bi se moglo reći – Urađeno je dosta, ali dosta je još trebalo uraditi. Doktor Uglješa Davidović ovako je opisao Ilićevu ulogu na polju zdravstvene zaštite: “Može se slobodno reći da u sanitetskoj akciji, specijalno u zdravstvenom delu, ovaj period znači čitav preporod“.

U zdravstvenim ustanovama izgrađenim tada i danas se leče pacijenti iz cele Srbije, pa i šire.

* Delovi teksta su preuzeti iz monografije o Vladi Iliću  “Prvi moderni gradonačelnik Beograda” autora Saše Stankovića koja se može naći u beogradskoj knjižari “Papirnih krila” u Knez Mihajlovoj ili naručiti mejlom [email protected]