ZABORAVLJENI BEOGRADSKI DOBROTVOR: I bez noge je predvodio srpsku vojsku u pobede, a ćerka mu je UMRLA GLADNA

Đorđe Vlajković
Wikipedia

Ovo je priča o jednom dečaku koji se borio u svim važnim ratovima svog vremena, branio Srbiju i to bez noge, bio opevan u pesmi koju su kasnije prepevali, bio veliki zadužbinar, a njegova porodica je došla do toga da moli za koru hleba...

 

Ne zna se baš zasigurno gde je rođen Vlajković Đorđe, da li je to bila Vojvodina (odnosno Austrija) ili sam Beograd, ali jedno je sigurno – dan njegovog rođenja bio je 3. mart 1831. godine. Sin Todora Vlajkovića, Prizrenca, završio je osnovnu školu u Beogradu i pošao na Licej. Međutim, planove o obrazovanju srušila je smrt roditelja. Najpre je umro otac, 1839. godine, a potom i majka 1845. godine.

Tako je sa samo 14 godina Đoka poželeo da stupi u vojsku. Međutim, i tako mlad, Vlajković je bio već oformljen čovek, izuzetnog stava i karaktera i to je prepoznao i načelnik naše vojske Kosta Ranisavljević. Zato je Vlajković odmah upućen u vojnu školu u Rusiju. Iako nema podataka da li je zaista i pohađao tu školu, zna se da se u Srbiju nije vratio. Stupio je u austrijsku vojsku i već 1847. godine dobio čin potporučnika.

Kako je Đoka proslavljen u čuvenoj pesmi

 

Godinu dana kasnije, za vreme mađarske bune, Đorđe Vlajković pridružuje se srpskom dobrovoljačkom odredu Stevana Knićanina i u odbrani Srbobrana dobija prvo od mnogih odlikovanja – Medalju za hrabrost. Vratio se u Srbiju ali, pošto je kod nas tad zavladao mir, krenuo je ka Rusiji, da izučava vojne veštine i da ih ubrzo i praktično primeni.

Borio se u Krimskom ratu, a u bici kod Sevastopolja biva teško ranjen. Vlajković je tad izgubio nogu i, kao teškog invalida sa štulom ali i činom penzionisanog kapetana ruske carske vojske, vraćaju ga u otadžbinu.

Miran i povučen, penzionisani vojnik bavio se obrađivanjem bašte, sve do dolaska kneza Mihaila na vlast 1860. godine, kada je aktiviran kao tobdžijski kapetan. Svu svoju hrabrost, kao i patriotizam i vojnu veštinu, pokazao je 1862. godine, nakon događaja na Čukur-česmi i turskog bombardovanja Beograda (više o ovom događaju možete pročitati KLIKOM OVDE!)

Nakon i tog smirivanja, Vlajković postaje upravnik vojne bolnice, ali i jedan od najaktivnijih članova Ujedinjene omladine srpske, propagirajući rat protiv Turaka. Ulazak u rat, 1876. godine, donosi mu unapređenje u čin majora. Tada predvodi Podrinjce i Šapčane u teškim borbama i prodire sve do Bijeljine. Legenda kaže da je to činio tako žustro da njegovi saborci nisu ni primetili da nema jednu nogu.

Šabački Cicvarići mu posvećuju čuvenu pesmu, koja se peva i danas, uz određene izmene u imenima vojskovođa.

– Kapetan Đoka putuje, putuje, kapetan Đoka putuje sad…

Muke porodice Vlajković

Pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, Đoka S. Vlajković, preminuo je 17. avgusta 1883. godine u Beogradu, gde je i sahranjen uz sve vojne počasti.

Đorđe S. Vlajković bio je oženjen i imao je dvoje dece – Bogoljuba i Mariju. Svestan da “kao čovek može svakog minuta umreti, a kao vojnik poginuti”, naš slavni vojskovođa sastavio je testament u kojem, između ostalog, moli Boga da “izlije svoju svet milost na njegova dva angela”

Nažalost, sudbina Vlajkovićeve porodice bila je teška. Godinu dana nakon njegove smrti, umire i Bogoljub, od tuberkuloze, u 21. godini. Godine 1910. umire i Vlajkovićeva supruga Aleksandra. Dugo je otplaćivala dug načinjen skoro 50 godina ranije i preminula je bez ikakve imovine.

Kći Marija, udovica bivšeg zemunskog gradonačelnika, majka bolesne ćerke, nije imala novca ni da je sahrani. Godinu kasnije umire i Marija, samo dan pošto je poslala pismo ministru prosvete u kom moli za pomoć.

 

Ne može se i ne sme verovati da će država dozvoliti da će se kći jednog velikog sina zemlje, koji se za nju borio i ginuo i koji je celo imanje zaveštao, ostaviti da se potuca i bori za parče hleba – napisala je tada Marija, čija se kći više nigde ne pominje.

Zadužbina Đoke S. Vlajkovića

Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet dugo su čekali da dobiju imovinu koju im je ostavio Đoka Vlajković. Tek maja 1939. nastavljaju da upravljaju njegovom zadužbinom.

Jedna od ulica u najužem centru srpske prestonice nosi njegovo ime, odnosno prezime.

Baš u toj ulici Ministarstvo prosvete sazidalo je tridesetih godina, od sredstava Đokine Zadužbine, zgradu na čijoj se fasadi nalazi bista ovog slavnog dobrotvora i vojnika.



loading...