Osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu je veoma često izgovaran žargonski pojam "konj", i uglavnom se odnosio na dva pojma: novčanicu koja je najčešće bila u opticaju i zakazani susret kod spomenika knezu Mihailu.

 

Monument na Trgu republike od samog postavljanja 1882. godine bio je najbolji orijentir kraj kojeg će biti zakazan susret ili randevu.

“Protiv” kneza

Spomenik knezu Mihailu bio je mesto za koje su svi znali gde se nalazi, a dogovori su sklapani nešto drugačije. Jednostavno, bilo je dovoljno da se kaže “vidimo se kod konja”, sagovornici naglase željeni dan i vreme i sve je funkcionisalo bez greške.

Uzalud su kulturni uposlenici skretali pažnju da je ovo nedoličan termin za spomenik posvećen knezu Mihailu. Kada se jedan takav termin “uvali” u gradski žargon, “ne mogu da ga operu ni Dunav ni Sava”.

Zato je nekada bilo najviše Beograđana koji su se tiskali u okolini spomenika preko puta Narodnog pozorišta, jer se znalo da nekog očekuju. I da će ih taj “neko” tamo i pronaći.

 

Drugi “konj” koji je obeležio to vreme jeste nezaboravna novčanica koja je bila dugo u opticaju za vreme “dobrih, starih vremena” Jugoslavije.

U vreme osamdesetih Knez Mihailovu krasili su “hipici” i “šminkeri”. Prvi su se okupljali u blizini restorana “Snežana”, a drugi bliže klubu kod Fakulteta likovnih umetnosti. Posle su jedni išli u klub “Akademiju”, a drugi u “Zvezdu”. Tadašnja dva najposećenija gradska kluba nalazila su se u Rajićevoj ulici.

To je bila osnovna podela mladih koji su se družili u centru grad, među kojima su jedni bili ležerni i dugokosi, a drugi naglašeno začešljani i doterani. Prvi su se opredeljivali za hard-rok ili hevi-metal a drugi za disko, Travoltu i “Bi džiz”. Posle značajan prostor zauzimaju i pankeri, ali o tim trendovima ćemo pisati u posebnom broju.

Pozajmica

 

Tada, početkom osamdesetih, najčešće pitanje koje bi neko mogao da očekuje od prijatelja u nevolji bilo je:”Imaš li konja na zajam?”

“Konj” je bio odgovor za sve. Kao da je neko pažljivo izračunao vrednost te novčanice, taman je bila dovoljna da nekom pomogne, ali da njen izostanak drugog ne dovede u veliku nevolju.

Novčanica od sto tadašnjih dinara bila je u opticaju od 1965. godine, a na njoj je bila predstavljena skulptura Antuna Augustinčića, sačinjena godinu ranije.

Početkom osamdesetih mladić je mogao za “konja” da izvede devojku na piće, ali ne više od toga. Pozajmljivanje takve svote nije stvaralo nepriliku ni onome ko je dao novac ni onome ko ga je primio. Jedna i druga strana lako bi zaboravljale na takvu, omanju “transakciju”.

Tako je, nekako, “konj” bio savrešen za upotrebu…I jedan i drugi.

Čari osamdesetih

Tih godina mladi su stasavali uz muziku koju su počeli da prave “Idoli”, “Ekatarina Velika”, “Partibrejkersi”, “Električni organizam”, “jugo” je bio nacionalni auto, naslednik “fiće” iz “Nacionalne klase”, dečaci su pikali fudbal na male goliće ili su igrali klikere, a devojčice preskakale lastiš do iznemoglosti.

“Spomenik miru”

Skulptira koja je dominirala novčanicom od sto dinara, popularni “konj”, delo je hrvatskog vajara Antuna Augustinčića. Njen precizan naziv je “Mir”, mada su ga neki hrvatski izvori zvali i “Jahačica”. Nalazi se u Njujorku, ispred palate Ujedinjenih nacija.

Augustinčić je bio poznat i po skulpturama Josipa Broza Tita u kojoj je “najveći sin naših naroda i narodnosti” bio prikazan ogrnut vojničkim šinjelom i prikazivan je kao “vizionarski zamišljen”. Istovremeno, njegova su priznata dela “Rudar” u Ženevi, kao i Spomenik žrtvama fašizma u Adis Abebi.

Sve službenice javnih službi, od prodavačica u radnjama, do medicinskih sestara nosile su obavezne “borosane”, s tim da su prve bile plave, a druge bele.

Put u Trst bio je sastavni deo urbanog postojanja, jer su farmerke i “krpice” dolazile odatle, a oni koji nisu hteli na put vozom ka Italiji, počeli su da se snabdevaju u “komisionima” sa zaplenjenom carinskom robom.

Zeleni venac bio je raj za preprodavce koji bi donosili farmerke iz Trsta.

Najuglednija okupljališta mladih bili su klubovi “Duga” i “Nana”, pridružio im se “Taš” koji je nasledio “Cepelin”, uz pomenute “Zvezdu” i “Akademiju”.

Novinari, baš kao i drugi ljudi od pera, skupljali su se u “Bermudskom trouglu” koji su činile kultne kafane “Šumatovac”, “Pod lipom” i “Grmeč”. Tu su sedeli Bogdan Tirnanić, Brana Crnčević, Momo Kapor, Vlada Bulatović Vib…

Živelo se, nekako, bez kompjutera, rijalitija i čari koje donosi “žuta štampa”…

Petoparac

Ubedljivo najmanje vredna moneta toga doba bila je kovanica od pet para. U to vreme “para” je predstavljala stoti deo dinara, koji je već dovoljno posrnuo da petoparac baš ništa nije vredeo.

Neki su ih sakupljali kao suvenire, a od majušne metalne novčanice ostala je samo uspomena. Kada je neko bio baš “švorc”, govorio bi kako nema “ni petoparac” i do je dovoljno govorilo o njegovom novčanom fijasku.