U zimu 3. januara 1889, Niče je doživeo nervni slom na ulici u Torinu. Dva policajca su prišla i odvela ga u nepoznatom pravcu. Šta se tačno desilo filozofu ostalo je nepoznato, ali se nakon njegove smrti proširila jedna neobična priča...

Slavni nemački filozof Fridrih Niče je 3. januara 1889. u Torinu doživeo potpuni nervni

 

slom. 

Priča koja se proširila nakon njegove smrti, govori o tome kako je Niče prisustvovao šibanju jednog konja na trgu Karla Alberta u Torinu. U jednom trenutku je pritrčao nesrećnoj životinji, zagrlio je oko vrata, a zatim se samo srušio na zemlju, piše portal Vintage news.

Nakon moždanog udara Niče počinje da piše neobična pisma svojim prijateljima i da ih potpisuje sa “Dionis” iako se na nekima od njih nalazi i “der Gekreuzigte”, što znači “Raspeti”. Kratka pisma poznata i kao “Pisma ludila”, slao je Kozimu Vagneru i Jakobu Burkhartu. 

– Stavio sam Kajafa u okove. Takođe, prošle godine sam bio razapet od nemačkih lekara na vrlo tegoban način. Vilhelm, Bizmark, i svi drugi antisemiti su ukinuti – napisao je bolesni niče svom bivšem kolegi Burkhartu.

U dodatku je naredio nemačkom caru da ode na put u Rim, gde će ga streljati, i pozvao sve evropske sile da preduzmu vojnu akciju protiv Nemačke.

Njegova mentalna bolest prvobitno je dijagnostikovana kao tercijarni sifilis, u skladu s medicinskim saznanjima tog vremena. Iako većina analitičara Ničeovih dela smatra da nervni slom nije bio vezan za njegovu filozofiju, pojedini je dovode u vezu s rivalstvom koje je imao s Rihardom Vagnerom.

 

Niče je prethodno napisao: “Svi vrhunski ljudi su neodoljivo privučeni tome da odbace bilo kakav teret moralnosti i uokvire nove zakone, a ako već nisu stvarno ludi, nema alternative nego da sami sebe izlude ili se pretvaraju da su ludi“.

Jedno od objašnjenja njegovog ludila jeste i rast retroorbitalnog menigioma, što može da bude uzrok demencije. S druge strane, pojedini stručnjaci tvrde da ludilo može da bude rezultat trovanja živom, koja se tada koristila za lečenje sifilisa. Većina stručnjaka za opis Ničeovog stanja danas navodi “manijakalnu depresiju sa periodničnim psihozama praćenim demencijom”.

Niče je 1898. i 1899. pretrpeo bar dva moždana udara, koji su ga ostavili paralizovanog, nesposobnog da hoda ili govori. Nakon što je oboleo od upale pluća, doživeo je još jedan moždani udar i preminuo u avgustu 1900. godine.

Sestra Elizabeta ga je sahranila pored njihovog oca u crkvi kod Licena, a njegov prijatelj Gast prorekao je u posmrtnom govoru da će njegovo ime biti “svetinja generacijama koje dolaze”. 

Ovo je poslednji poznati snimak Fridriha Ničea. Naglašavamo da može biti uznemirujuć nekim čitaocima: