Izreka koja se ponekad pripisuje Vilijamu Fokneru ide ovako: “Dobar umetnik kopira; sjajan umetnik krade”. Nekoliko drugih je navodno reklo nešto slično – uključujući Pabla Pikasa, Stiva Džobsa, Igora Stravinskog i T.S. Eliota – što bi značilo da je vrlo verovatno, i prikladno, ta ista izreka ukradena više puta.

Eliot je proširio ideju, navela je Ligaja Mišan u Tajmsu i dodala da “loši pesnici uništavaju ono što uzmu, dok dobri pesnici od toga prave nešto bolje ili makar nešto drugačije”.

– Plagijatorstvo bez sumnje najdublja i najegzistencijalna optužba protiv nekog pisca. Plagijator ne samo da se ne smatra pravim piscem već osobom koja vidi preko ramena pametnijeg školskog drugara. Neki od optuženih nikada se nisu oporavili – kaže Mišan.

Ali mnogo umetnici jesu.

Mišan navodi krađu Betovenove “Ode radosti” za finale Bramsove Prve simfonije. Kada su ga pitali da li ju je ukrao, Brams je priznao: “Svaka budala to vidi”.

Druga vrsta umetničke krađe izazvala je nedavno priznanje u Pitsburgu, Pensilvanija kada bibliotekar i vlasnik knjižare optuženi da su sarađivali na krađi retkih knjiga vrednih osam miliona dolara, preneo je Tajms.

– Priznajem – rekao je Gregori Prajori, bivši bibliotekar arhivar javne Karnegi biblioeke.

Prajori nije želeo sam da padne. Rekao je da ga je na to podstakao Džon Šulman, vlasnik knjižare Kaliban.

– Bio je to fanstasičan plan koji umalo nije uspeo – rekao je Tajmsu Trevis Mekdejd, stručnjak za krađu retkih knjiga.

Mekdejd kaže da većina planova poput ovog ne uspeju jer lopove uglavnom uhvate kada pokušaju da prodaju ukradene knjige. Ali u ovom slučaju, Prajori je imao pristup retkim predmetima poput jedne verzije “Principa” Isaka Njutona vredne 900.000 dolara, a Šulman je imao pristup mreži ljudi koji su imali sredstava i bili zainteresovani da kupe takve knjige preko njegove knjižare.

Prajpori kaže da je iskoristio novac od prevare da plati školarinu deci i da ostane “na površini”.

– Nije trebalo ovo da uradim. Voleo sam svoju prostoriju, posao i pohlepa me je obuzela – rekao je on.

Drugi kradljivac nije lako priznao krađu 360 kilograma teške skulpture čekića u Heldsburgu, Kalifornija, preneo je Tajms.

Ogromni čekić dug šest i visok nešto manje od dva metra bilo bi teško sakriti. I pored nagrade od 1.000 dolara za pronalaženje čekića koju je ponudio umetnik koji ga je napravio Dag Ankeri, čekić nije viđen od kada je uzet sa travnjaka ispred opštinskog centra.

– Čisto sumnjam da je u nečijoj ličnoj kolekciji – rekao je Deril Erkel iz policije Heldsburga.

Nekoliko nedelja pošto je čekić nestao, jedan metar dug ekser postavljen je na prazno mesto gde je čekić nekada stajao. Na glavi eksera urezana je reč “MAMAC”.

– Prva reakcija je bila ‘ha?’ Peckali su nas ljudi koji su uzeli čekić? – kaže Rea Borha, portparolka gradske opštine.

Ali onda je usledilo priznanje: Radnik metalac koji živi u okolini priznao je da je napravio ekser i da ga je zakucao u zemlju, u nadi da će pomoći da se uhvati kradljivac.

– To je trebalo da privuče čekić – rekao je Erkel.

(The New York Times)



loading...