Gospodar Vučić bio je svakako vešt političar svog vremena. Nije naročito voleo ni Karađorđeviće ni Obrenoviće i u istoriji je bio i uz jedne i uz druge. Već prema potrebi i koristi.
Lepa, velika ulica na granici Vračara i Voždovca već godinama nosi ime “Gospodara Vučića”. Tek poslednjih godina počela je da privlači pažnju pre svega zbog istog prezimena koje nosi premijer Srbije.
Ko je bio “najpoznatiji Vučić pre Vučića” i čime je zaslužio ulicu u Beogradu?
Najbogatiji i najmoćniji čovek Srbije
“Gospodar Vučić” o kome je ovde reč je Toma Vučić Perišić, srpski vojskovođa iz doba Prvog i Drugog srpskog ustanka i pored Miloša Obrenovića, najbogatiji i de fakto najmoćniji čovek Srbije prve polovine 19. veka.
Iako učesnik oba srpska ustanka (tokom prvog je bio Karađorđev “momak”, bećar) čuveni gospodar Vučić naglo “napreduje” tek u Drugom ustanku kada je prešao na stranu Miloša Obrenovića. Hteo je da povede i treći ustanak, ali ga je Miloš sprečio, ubeđujući ga da “nije vreme”.
Pošto se pokazao kao sjajan vojskovođa i diplomata, Toma Vučić Perišić obavlja niz dužnosti za knjaza Miloša. Postaje prvi srpski popečitelj (ministar) policije i zapravo čuvar režima Miloša Obrenovića. Kao takav je i ugušio Đakovu bunu 1825. godine.
Vreme da se promeni strana
Tridesete godine 19. veka, presudne su za našu dalju priču. Nezadovoljstvo Miloševom
diktaturom tada je kulminiralo – nije postojalo jasno državno uređenje i sudstvo, narod i činovnici su se fizički kažnjavali, trgovci i starešine nisu imali nikakvih prava i svima je bilo dosta samovolje knjaza i njegovih najbližih saradnika. Jednom rečju, Miloševa vlast počela je da liči na tursku.
U takvoj situaciji Vučić Perišić rešava da je vreme da promeni stranu. Prilikom izbijanja Miletine bune početkom 1835. ali su njegov blag stav prema bundžijama i saveti koje je davao knjazu doprineli tome da i Miloš popusti.
Posledica ovog političkog poteza Tome Vučića je Sretenjski ustav, napisan po ugledu na francusti i švajcarski najviši pravni akt.
Proglašenjem Sretenjskog ustava Toma Vučić Perišić postaje član novoformiranog Saveta. U aprilu 1835. postavljen je za nadzornika državnih građevina, i to je trenutak njegove selidbe iz Kragujevca u Beograd u kome je ostao do kraja života.
Prvi srpski “preletač”
Toma Vučić Perišić dobro je znao raspoloženje naroda, ali i ćud knjaza Miloša. Nakon ukidanja Sretenjskog i donošenja tzv. Turskog ustava naslutio je da je vreme za promenu strane.
Tako je u periodu od 1839. do 1844. postao udarna pesnica ustavobranitelja u borbi protiv kneza Miloša i Mihaila Obrenovića. On narodu sugeriše da se više ne može trpeti povećanje poreza, zelenašenje i bezdušno ophođenje činovnika prema narodu.
Vučić je među običnim svetom uživao veliki ugled. Narod ga je slušao pomno, skoro pobožno, a njegove demagoške besede izrečene “tankim glasom, i u jednom lažno snishodljivom i potuljeno prostosrdačnom tonu” na sve su ostavljale snažan utisak.
Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Sovjeta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u ‘ladu. Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu. Neka niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda – govorio je Vučić proklamujući jednakost i demokratiju dok je sve vreme zapravo bio jedan od najbogatijih Srba tog vremena.
Godine 1842. upravo je Vučić bio jedan od kolovođa koji su izvršili smenu vlasti, dovevši na presto Aleksandra Karađorđevića, sina vožda Karađorđa.
Skupo plaćena odluka
Ova politička odluka skupo je koštala Vučića. Prelazak iz tabora Obrenovića u tabor Karađorđevića nije dobro odjeknuo u narodu, a kod ostarelog kneza Miloša je izazvao nezapamćen bes.
Postalo je jasno da je Vučić fleksibilan političar, sklon menjanju političkih opcija. Kao takav, možda je odgovarao stranim silama, ali ne i dinastijama koje su htele da koncentrišu apsolutnu vlast.
Nakon što su ustavobranitelji srušili Aleksandra Karađorđevića, Obrenovići su smestili Vučića u zatvor kako bi mu se “odužili” za izdaju.
A onda je, 30. juna 1859. godine, stigla vest da je u zatvoru umro Toma Vučić Perišić. Engleska i turska štampa su odmah objavile da je otrovan, što je stajalo i u izveštaju engleskog konzula u Beogradu.
Ako bi još i to bila istina, onda nam ne bi ostalo ništa drugo nego da skačemo u Dunav – izjavio je tom prilikom Mihailo, sin Miloša Obrenovića.
Porta je tražila autopsiju leša, ali Miloš na to nije pristao kako se “ne bi vređala osećanja Vučićeve porodice”. Oglasila se i srpska crkva koja je rekla da “paranje mrtvaca naša sveta vera ne dopušta”.
I tako je Toma Vučić Perišić sahranjen na Palilulskom groblju na Tašmajdanu bez da se ikada zvanično saznalo od čega je tako iznenada umro. Jedan od najmoćnijih ljudi ustaničke Srbije sahranjen je u običnom seljačkom odelu.
– U kovčegu je ležao pokojnik bez odela, samo u gaćama i košulji. Izgledalo je kao da je to bio neki osuđenik i težak prestupnik. A to beše negda svemoćni vojvoda Toma Vučić Perišić – zabeležio je Vučićev praunuk Kosta Hristić.
Uz sve to, stari knjaz Miloš je pored Vučićevog groba postavio danonoćnu stražu, kako bi i naon sahrane sačuvao pokojnika od moguće autopsije. Na kraju, interesovanje javnosti je opalo i Toma Vučić Perišić je polao zaboravljen. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1903. u zadužbinsku crkvu u Zakuti u Gruži.
