Tog 18. septembra 1905. u Stokholmu, u Švedskoj, porodica Gustafson dočekala je svoje treće dete – ćerku Gretu. Iako su sa mnogo ljubavi primili vest o rođenju devojčice bilo je tu i zrnce bojazni. Majka Ana Lovis  radila je u fabrici za proizvodnju džemova, a otac Karlo Alfred Gustafson je obavljao više fizičkih poslova među kojima su čišćenje ulica, raznošenje namirnica, rad u fabrikama kako bi prehranio porodicu.

Život je tih dana u Švedskoj za radničke porodice bio težak. Zato su porodici savetovali da devojčicu daju na usvajanje. Ana i Karlo su to kategorično odbili i tako je buduća velika filmska diva odrastala u nemaštini. Jer, beba koju su tog septembra 1905. poveli kući bila je devojčica koja će izrasti u Gretu Garbo, jedna od najvećih filmskih zvezda tridesetih godina 20. veka.

Strah od siromaštva nosila je do kraja života

Greta i njeni sestra i brat su od malih nogu bili naviknuti na skroman i težak život. Živeli su u malom stanu koji nije imao toplu vodu. 

Duge zimske noći bile su večno sive. Otac bi sedeo u uglu i čitao novine. U drugom ćošku, majka bi uzdišući krpila staru odeću. Mi, deca, šaputali bismo ili samo sedeli u tišini. Svi smo bili jako nervozni, kao da se neka opasnost osećala u vazduhu. Takve večeri se osetljivoj devojci zauvek urežu u sećanje. Svi stanovi u kraju gde smo živeli, ličili su jedan na drugi – njihova ružnoća uklapala se u sve što je i nas okruživalo – sećala se Greta Garbo godinama kasnije.

Atmosfera u kući postala je još teža kada se Karl ozbiljno razboleo 1919. godine. Bio je jedan od mnogih koji su te zime dobili španski grip. Najpre je sve ređe odlazio na posao da bi posle bio gotovo vezan za krevet. Greta ga je negovala i jednom nedeljno vodila na terapiju, ali on je umro već sledeće godine kada je glumici bilo samo 14 godina.

Greta je kao dete bila sanjar, a jedna od njenih želja bila je da postane glumica. Mrzela je da ide u školu, gde bi se uvek igrala sama. Jedino za šta je pokazivala interesovanje bilo je pozorište ali, kao i mnoga druga deca iz radničke klase, nije nastavila školovanje već je, nakon očeve smrti, sa samo 14 godina, počela da radi.

Kasnije je priznala da je zbog svog nedostatka obrazovanja oduvek imala kompleks niže vrednosti kao i da ju je strah od siromaštva progonio čitavog života.

Zvezda je rođena

Greta je prvo radila kao prodavačica i dizajner šešira, da bi je isti poslodavac, uočivši njenu privlačnost, unapredio u manekenku. Ubrzo je dobila ponudu da glumi u reklami za žensku odeću.

Na filmu se prvi put pojavila 1922. godine, u komediji “Lutalica Piter”, ali kao statista. Sa 16 godina upisala je pozorišnu akademiju gde su joj prognozirali uspešnu karijeru. Debitovala je u filmu “Legenda o Gesti Berlingu”, a već njeno treće ostvarenje nakon preseljenja u Ameriku – “Put i đavo” iz 1926. godine odveo ju je u glumačke visine. U Holivudu joj uskoro veze nisu ni bile potrebne, jer je tadašnji direktor MGM-a, Luj Mejer, bio očaran njenom pojavom.

Izuzetno lepa, visoka i vitka, lica koje odaje bogat unutrašnji život i odsutnost svake površnosti, Greta je bila predodređena za uspeh. Uskoro je postala toliko popularna da je njen prvi zvučni film “Ana Kristi” reklamiran pod sloganom “Garbo govori”.

Greta je za ovu ulogu prvi put bila nominovana za Oskar za najbolju glavnu glumicu, a Ana Kristi je bio komercijalno najuspešniji film 1930. godine. Bio je toliko popularan da je sledeće godine snimljena nemačka verzija, opet sa Gretom kao Anom Kristi.

Već sa sledećim filmom – “Romansa”, Garbo je opet bila nominovana za Oskara, a usledili su i blokbasteri – “Mata Hari”, “Grand hotel”, “Kraljica Kristina”, “Ana Karenjina”…

“Garbomanija”

Wikipedia

Tridesetih godina prošlog veka Greta je bila na vrhuncu popularnosti, a producenti su veliko interesovanje za njene filmove i privatan život zvali “garbomanijom”.

Garbo je 1936. odigrala ulogu Margerite Gotje u filmu “Dama sa kamelijama”. Ovaj film joj je doneo treću nominaciju za Oskara, a uloga francuske kurtizane postala je njen zaštitni znak.

Za vreme snimanja filma “Marija Velevska” 1937. bila je objavljena lista pet najtraženijih glumica tog vremena. Na njoj su se našle – Ketrin Hepbern, Beti Dejvis, Marlen Ditrih, Džoun Kraford i Greta Garbo.

Godine 1939. igrala je u prvoj komediji u svojoj karijeri i za nju bila je nominovana za četvrti Oskar. Bio je to film “Ninočka”, a činjenica da Greta glumi u komediji bila je toliko neverovatna da je film reklamiran pod sloganom “Garbo se smeje!”

Žena koja je nestala

Poslednji film koji je Greta Garbo ikada snimila bila je komedija “Žena sa dva lica”. Iako je solidno prošao na blagajnama, film su kritičari toliko sasekli da ga je Greta nazvala “svojim grobom” i rešila da više nikada ne glumi.

Nakon povlačenja i odbijanjem da se pojavljuje u javnosti Greta Garbo je doprinela stvaranju svojevrsnog mita o sebi. Iako nije živela u apsolutnoj samoći kako se to verovalo i često sa prijateljima putovala Evropom, bila je neverovatno melanholična i anksiozna. Nije davala intervjue, niti odgovarala na pisma obožavalaca kojih bi u toku nedelje bilo i po nekoliko hiljada.

Što se tiče njenog ljubavi Gretu su veći deo života pratile glasine da podjednako voli muškarce i žene. Nikada se nije udavala, nije imala dece i živela je sama. Godinama su mnogi, pripadnici oba pola, obelodanjivali svoju vezu sa poznatom glumicom. Ona sama nikada priče nije potvrđivala, ali ni demantovala, a na listi njenih, što javnih što tajnih partnera nalaze se i imena poput Džona Gilberta, Luiz Bruks, Marlen Ditrih, Džoni Vajsmiler, Ža Ža Gabor…

Garbo je od javnosti skrivala i podatke o svojoj imovini. Koliki je stvarni iznos saznalo se tek nakon njene smrti i otvaranja testamenta. Žena koja se čitavog života plašila siromaštva iza sebe je svojoj nećaki Grej ostavila bogatstvo procenjeno na 55 miliona dolara!

Greta Garbo umrla je u Njujorku 15. aprila 1990. u 84. godini života. U filmskoj karijeri koja je trajala jedva nešto više od 20 godina iza sebe je ostavila 27 dugometrežnih filmova i četiri nominacije za Oskara. Američki filmski institut uvrstio ju se među pet najboljih glumica 20. veka, a filmovi “Ana Karenjina” i “Mata Hari” osigurali su joj kultni status. Godine 1954. dobila je Oskara za životno delo.