Istorija žena iz Trećeg Rajha koje su učestvovale u nacističkim genocidima, u pravilu se potiskuje, previđa i u svakom slučaju nedovoljno istražuje.

 

Istoričarka Vendy Lover iz Mgrublianovog centra za ljudska prava odlučila je da promeni ovu praksu knjigom “Hitlerove furije: Nemačke žene na nacističkim poljima ubijanja” u kojoj je procenila da je najmanje 3000 Nemica, a verovatno i više, učestvovalo tokom Drugog svetskog rata u najstrašnijim zločinima u istočnoj Evropi.

Nacističke vođe, piše Lover, indoktrinirali su ih rasnim idejama o tome da su manjine poput Jevreja “gamad ljudskog roda”, što je tim ženama unapred dalo praktično moralno opravdanje za zločine koje će počiniti. One su neretko živele u gradovima blizu fronta, pa im se kućna svakodnevnica mešala s onom genocidnom.

Sekretarice, medicinske sestre, upravnice raznih kancelarija, osoblje za zbrinjavanje izbeglica i ranjenika… procenjuje se da ih je SS angažovao u Drugom svetskom ratu najmanje pola miliona. Od toga ih je 200.000 završilo na istoku Evrope, gde su zločini bili daleko najmasovniji. A među njima, koristeći statistiku žena među ubicama u miru u odnosnu na broj ljudi koji su tamo bili uključeni u genocid i rat, bilo je i 3000 mučiteljica i žena onstruma.

 

Lover navodi da je taj broj sasvim sigurno veći jer se pokazalo da je udeo žena među ubicama tokom rata viši nego što je njihov udeo u društvu tokom mira.

Izvorno uopšte nije morala biti reč o sociopatskim osobama kojima su u uslovima nacističkog divljanja otvorio prostor za najgnusnije ubilačko ponašanje. 

“Hitlerova furija”, sadista i ubica dece

Lover je navela i konkretne primere – Johana Altvater imala je samo 22 godine kad je,

 

krajem 1941. stigla u ukrajinsko poljski pogranični grad Volodimir-Volinski. Jevreji su tamo radili u nizu fabrika, što im je činilo razliku između života i smrti, a neposredno uoči njenog dolaska počelo se sprovoditi “konačno rešenje”. Altvater je, iako joj to nije bilo u opisu zadatka, samoinicijativno odlučila da učestvuje u tome.

Viđali su je kako jaše do ulaska u geto i potom se iživljava nad Jevrejima. Osim što bi ih bičevala, jednom prilikom je na ulici spazila šestogodišnjek dečaka i tek prohodalo dete. Pozvala ih je da joj priđu i deca su prišla, računajući da će im “teta” dati nešto za jeli.

Najednom, “Hitlerova furija” zgrabila je mlađe dete tako snažno za rame da je ono počelo da vrišti. Potom ga je podigla, zgrabila za noge, svom silinom zavitlala i udarila mu glavom o obližnji zid. Mrtvo telo bacila je pred noge ocu smrznutom od šoka i užasa. Otac je rat slučajno preživeo i, uprkos svemu što je potom prošao kroz logore, svedočio je da takav sadizam nikada nije vidio ni pre ni posle.

Viđali su je, takođe, kako šeta hodnicima tamošnjeg tranzitnog logora, posebno noću, te zagleda logoraše koji su spavali. Pritom bi tiho i nežno grabila decu iz kreveta, odnosila ih do balkona i bacala sa trećeg sprata na beton.

Altvater je bila samo jedna od mnogih koje su na istočnom frontu razvile posebno nasilne obrasce ponašanja. Lover navodi da je istok Evrope bio posebno “inspirativan” za najgora zlodela, da su te žene pre rata imale sasvim normalne biografije kao i to da su nakon rata, vrativši se u ruševine nemačkih gradova, nastojale da sakriju svoju zločinačku prošlost i da žive kao da se baš ništa nije dogodilo.

Većini je to i uspelo. Ne i svima.