Autor Norman Oler izneo je tezu da su mnogi u nacističkom režimu koristili redovno drogu, od vojnika “Vermarhta” do samog Hitlera. Upotreba metamfetamina, poznatijeg kao “kristalni met”, preovlađivala je – droga u obliku pilule (“pervitin”) distribuirana je trupama “Vermarhta”, pre uspešne invazije na Francusku 1940. godine.
Razvijen od strane farmaceutske kompanije “Temler”, sa sedištem u Berlinu, “pervitin” je predstavljen 1938. godine i okarakterisan je kao magična pilula protiv starenja i depresije. Doslovno je bio dostupan preko tezge, piše History.com.
Vojni doktor Oto Ranke eksperimentisao je na deveteset studenata i zaključio, na osnovu rezultata, da će droga pomoći Nemačkoj da dobije rat. Korišćenjem “pervitina”, vojnici “Vermarhta” mogli su danima da ostanu budni i da marširaju miljama bez odmora.
Takozvana “stimulativna odredba” poslala je u aprilu 1940. godine više od 35 miliona tableta “pervintina” i “izofana” (neznatno modifikovana verzija, koju je razvila farmaceutska kompanija “Knol”) na liniju fronta, gde su korišćene pri nacističkoj invaziji na Francusku. Treba napomenuti da Nemci nisu bili usamljeni u upotrebi psihoaktivnih supstanci tokom Drugog svetskog rata. Saveznički vojnici bili su poznati po upotrebi amfetamina u borbi protiv umora.
Kada se radi o nacističkim liderima, Olerovo istraživanje sugeriše da su svi imali vlastiti pristup konzumaciji droge.
– Nisu svi uzimali sve droge. Ni u istim količinama. Neki su koristili metamfetamine, kao Ernst Udet, šef nabake vazduhoplovstva i snabdevanja. Drugi su bili na jakim anesteticima, kao Gering, čiji je nadimak zapravo bio “Moring” od morfijum – priča Oler.
On je prvobitno planirao da napiše roman o tračevima o nacističkoj upotrebi droge. Ali su mu se planovi promenili, kada je naišao na detaljni izveštaj doktora Teodora Morela, Hitlerovog ličnog psihijatra. Završio je proučavajući Morelove izveštaje u Federalnoj arhivi u Koblencu, Institutu za komparativnu istoriju u Minhenu i Nacionalnom arhivu u Vašingtonu i usredsredio se na činjenice, umesto na fikciju.
Morel, nedovoljno istaknuta figura u prethodnim biografijama i istoriografijama Hitlerovog režima, upoznao je firera, pošto je lečio Hajnriha Hofmana. Morelova i Hitlerova povezanost koja je trajala devet godina, počela je posle prepisivanja leka na bakterijskoj bazi za firerov problem sa varenjem.
Tokom vremena njihovog intenzinog druženja, pokazuju Morelove beleške, doktor je skoro svakodnevno davao Hitleru narkotike, uključujući amfetamine, barbiturate i opijate.
Zahvaljujući vezi sa Hitlerom, Morel je bio u mogućnosti da stekne klijente u nacističkoj Nemačkoj. On je čak prisvojio ogromnu češku kompaniju (koja je prethodno pripadala Jevrejinu) kako bi masovno proizvodio vitamine i hormone, koristeći različite delove životinja, uključujući testise bika.
Iako Hitler nije koristio “pervitin”, mali je broj droga koje nije probao. Prema Oleru, Morelove lične beleške sugerišu da je dao Hitleru preko osamsto injekcija tokom godina. Davao mu je droge pred važne sastanke, na primer pred susrete sa italijanskim vođom Benitom Musolinijem.
Oler veruje da je, pred samoubistvo u bunkeru 1945. godine, Hitler krizirao, jer nije imao gde da pronađe drogu u razrušenom gradu.
Oler napominje da njegova knjiga ne pokušava da odbrani nacističke zločine upotrebom droge. Neki možda jesu posledica narkotika, ali “Moja borba” je napisana mnogo pre korišćenja psihoaktivnih supstanci.
