Okružni sud u Sarajevu, 12. januara 1918. godine, osudio je Stoju Kašiković na smrt vešanjem. Presuđeno je i njenom sinu Predragu, ali tako da prvo pogube njega, na majčine oči.

 

Pod snažnim pritiskom međunarodne javnosti kazna je preinačena na deset godina zatvora. Toliko je sledovalo i Stojinom suprugu Nikoli, osuđenom devet meseci ranije. Uhapšeni su i njihovi sinovi Sreten i Relja, koji su uspeli da izađu iz zatvora i preostale dane Prvog svetskog rata provedu kao dobrovoljci, u srpskoj uniformi.

 
Stoja, Nikola i Predrag Kašiković su se našli na slobodi u jesen 1918. godine, čime je okončana mučna faza njihovog života započeta ubistvom austro-ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Tada je uhapšeno mnogo uglednih Srba.

Među prvim pritvorenicima je bilo uredništvo “Bosanske vile”, a njemu je pripadao upravo Stojin muž, koji je 1885. pokrenuo časopis sa svojim kolegama, učiteljima Stevom Kaluđerčićem, Božidarom Nikašinovićem i Nikolom Šumonjom. Lisice su stavljene i ostalim Kašikovićima.

Atentat je bio samo povod za hapšenje, jer je Nikola godinama ranije bio na meti vlasti, zbog antiaustrijskog delovanja. Navodno je samo 1899. godine protiv njega podneseno pet krivičnih prijava. U svemu što je radio imao je podršku porodice.

Supruga Stoja je hrabro i istrajno na svojim plećima nosila brojne obaveze; bila je uzorna domaćica mnogobrojnim gostima koje je njihova kuća gostoljubivo prihvatala; podizala je i vaspitavala brojno potomstvo; bila je vredan saradnik i korektor “Bosanske vile”; član najznačajnijih ženskih dobrotvornih društava u Sarajevu, ali i ono malo poznato – Stoja Kašiković je pripadala uzanom krugu konspirativnih saradnika srpske vlade i Pašićevih obaveštajaca – navodi Borjanka Trajković u knjizi “Nikola T. Kašiković: život i delo”.

Zbog toga je i osuđena na smrt.

Hrabrost koja ne zna za cenu

 

Ova hrabra žena je rođena 1865. godine u Bosanskoj Čađevici. Njeno devojačko prezime je Zdelarević. Otac joj je poginuo u bosansko-hercegovačkom ustanku, a majka rano preminula. Školovala se, kao i mnoga deca bez roditelja, u Zavodu poznate dobrotvorke gospođe Irbi, izučivši učiteljski zanat.

Udala se za kolegu Nikolu Kašikovića, sa kojim je dobila tri sina i ćerku Tankosavu. Kako je navedeno u delu “Žene i javni život Bosne i Hercegovine u 20. veku”, bila je aktivna članica “Kola srpskih sestara” i borac za prava žena, pa je kroz učiteljski rad uspevala da vodi misiju za njihovo obrazovanje i osvešćivanje.

Savremenici su govorili da je uvek vesela i vedra, puna snage i elana. Pomagala je suprugu u radu, povremeno je pisala tekstove, a dok je on bio bolestan obavljala je posao urednice, pod imenom – Steva Kaluđerović. Sa Nikolom je vaspitavala decu u patriotskom duhu i usmeravala ih ka radu u “Bosanskoj vili”.

Mladi Kašikovići su se u okviru svoje generacije uključili i u praktično ostvarenje nacionalnih ideala. Najstariji sin Predrag bio je istaknuta ličnost u srpskom omladinskom pokretu. Drugovao je sa mladobosancima, čija mu je ideologija bila bliska i prihvatljiva. Kao specijalni poverenik Narodne odbrane u Sarajevu, obavljao je razne poverljive zadatke za tu naprednu srpsku organizaciju. Relja i Sreten bili su angažovani u radu Srpskog kulturnog i prosvetnog društva “Prosvjeta”. U vreme balkanskih ratova, Sreten je bio ratni izveštač “Srpske riječi”, a Relja se kao dobrovoljac priključio sanitetskoj službi srpske armije – navodi Trajkovićeva.

Suprug tamnovao zbog ćirilice

Časopis “Bosanska vila” je pokrenut u izuzetno složenoj političkoj situaciji, pa se stalno suočavao sa cenzurom, ali i materijalnim problemima. Međutim, predstavljao je čvrsto jezgro okupljanja nacionalno-književne omladine.

– Pokretanjem “Bosanske vile” borba za očuvanje srpskog jezika je institucionalizovana. Shvatajući jezik i pismo kao osnovicu nacionalne kulture srpskog naroda i bitnu komponentu njegovog duhovnog bića, Kašikovićeva “Vila” je bila najglasniji zagovornik njihovog očuvanja i važila je za jezički uzor među časopisima onovremene srpske periodike. Uporno braneći ćirilicu, on je dopao i zatvora. Odbivši da primi zvanični dopis pisan latinicom, on je 1899. godine osuđen na novčanu kaznu, a naredne, zbog istog dela, na mesec i po zatvora. Ovo je svakako jedinstven primer tamnovanja – navodi Trajkovićeva.

Iako su se nadali da će posle rata uspeti da obnove “Bosansku vilu” čiji rad je zabranjen 1914. godine, nada porodice Kašiković se ugasila. Nikola se vratio učiteljskom pozivu, sa sinom Sretenom je otvorio malu knjižaru na Marijin Dvoru, spremao je zbirku narodnih umotvorina i objavio knjigu “Narodno blago”. Međutim, nije to bio onaj predratni entuzijazam po kojem su Kašikovići bili poznati.

– Život u oslobođenoj zemlji, u novostvorenoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, nije ispunio očekivanja porodice Kašiković. U pismima prijateljima izražavaju veliko razočaranje stanjem u Bosni i Hercegovini. Nikolino zdravlje, narušeno tamnovanjem, popušta i primoran je da se penzioniše. Ni zahtev za penzionisanje ne prolazi glatko; tek posle višemesečne borbe sa birokratijom, samo par meseci pred smrt, dobio je rešenje o penzionisanju. Ipak, nacionalni rad Kašikovića nije sasvim zaboravljen: prilikom posete Sarajevu 1920. godine, regent Aleksandar Karađorđević odlikovao je Stoju Kašiković Obilićevom zlatnom medaljom za hrabrost – navodi Trajkovićeva.

Nikola je umro 1927. godine i sahranjen u Sarajevu, dok Stojina godina smrti nije poznata.