Makarije Egipatski bio je  vizantijski monah, asketa i pisac, koji je, kao jedan od “otaca pustinje”, uticao na širenje monaškog ideala u Egiptu kao i na njegov dalji razvoj u okviru hrišćanstva. Bio je mlađi savremenik Antonija Velikog, a otac mu je bio sveštenik.

Roditelji su ga naterali da se oženi, međutim, supruga mu je ubrzo umrla, pa se odselio u Sketsku pustinju u kojoj je proveo punih 60 godina u borbi protiv samog sebe i svojih grehova. Kada su ga jednom prilikom upitali zbog čega je toliko mršav čak i kada jede, on im je odgovorio “od straha Božijega”.

Makarije je vremenom uspeo da u tolikoj meri očisti svoju dušu od grešnih misli da ga je Bog obdario darom čudotvorstva, pa je tako, predanje kaže, ovaj svetitelj mogao i da vaskrsava mrtve.

Njegovo smirenje izazivalo je divljenje kod ljudi i zavist među demonima, pa mu je tako jednom prilikom jedan demon rekao: “Ima samo jedno, u čemu te ja ne mogu nadvladati – to nije post, jer ja ne jedem nikad ništa; to nije ni bdenje, jer ja ne spavam nikad”.

– Nego šta je to? – upita ga Makarije.

– Tvoje smirenje – odgovori demon.

Makarije je imao učenika, Pafnutija, kome je govorio: “Ne osuđuj nikoga, i bićeš spasen”.

Makarije je živeo 97 godina. Devet dana pred smrt javili mu se iz onoga sveta Sveti Antonije i Sveti Pahomije i navestili mu da će kroz devet dana umreti, što se i dogodi. Još mu se pred samu smrt javio heruvim koji mu je otkrio u viziji blaženi svet nebeski, pohvalio trud i vrlinu njegovu i rekao mu, da je poslat da mu uzme dušu u Carstvo nebesko. Umro je 390. godine.

“Kao pustinjski žitelj i u telu Anđeo i čudotvorac, pokazao si se bogonosni oče naš Makarije. Postom, bdenjem i molitvama, nebeske darove si primio, isceljujući bolesti onih koji ti sa verom dolaze. Slava Onome koji ti je dao snagu, koji te je proslavio i koji kroz tebe daruje svima isceljenje.”