Životna situacija u kojoj si svestan da ti je sledeća rečenica poslednja u životu, vrlo je ružna. Kažnjenik je sam samcat suočen sa smrću koju traži ceo svet oko njega. Čovek bi očekivao da poslednje reči tada budu žaljenje zbog svega, da osuđenik nije htio da ovako završi, nekakav "zbogom svete" ili kakav stih. Bilo je međutim i onih koji nisu želeli da tako mirno odu.

 

Vintage News donosi pregled poslednjih reči koje svedoče o ljudima koji su do poslednjeg trenutka ostali na onome što ih je i dovelo u takvu poziciju ili su čak bili u stanju izgovoriti neke od najtvrđih primera “humora pod vešalima”.

“Oprostite gospodine, bilo je slučajno!”

 

Mišel Nej bio je vojni zapovednik tokom revolucije u Francuskoj i Napoleonovih ratova. Nakon što je Napoleon 1815. definitivo potučen i po drugi put proteran u egzil, maršala Neja su uhapsili i sudili mu zbog veleizdaje. Postojala je mogućnost da ga advokat spasi argumentacijom da je on zapravo pruski vojnik, ali Nej je to odbacio.

– Ja sam Francuz i ja ću to i ostati – tvrdoglavo je insistirao.

Jedino što je tražio za sebe bilo je da 6. decembra 1815. zapoveda streljačkim vodom koji će ga ubiti i to bez poveza preko očiju. I u tome su mu udovoljili.

– Vojnici, kad vam zapovedim, pucajte mi pravo u srce! Ovo će biti moja posljednja zapovest! Protestujem zbog moje osude! Borio sam se za Francusku u stotinu bitaka i u nijednoj protiv nje… Vojnici, paljba! – uzviknuo je Nej i otišao u istoriju.

 

Svojim ponašanjem uoči smrtne kazne u istoriju se upisala i Marija Antoaneta 16. oktobra 1793. godine.

Na njenom pogubljenju, “događaju sezone” u Parizu tih dana okupilo se nekoliko hiljada građana. Ona se dostojanstveno i mirno popela stepenicama na platformu sa giljotinom, da bi u jednom trenutku slučajno stala na nogu dželatu Henriju Sansonu.

– Oprostite gospodine, bilo je slučajno – rekla je pre nego što joj je on odrubio glavu.

Gari Gilmor je na smrt osuđen zbog dva ubistva u dva dana tokom 1976. Pogubili su ga već 17. januar 1977. plotunom streljačkog voda. Kad su ga pitali za zadnje riječi, rekao je samo: “Obavimo to.”

U filmu “Poštar uvek zvoni dva puta” inspirisao je Džeka Niklsona, spominjali su ga u seriji Seinfild, a po njemu je bend Police snimio i svoj hit “Bring up the night”.

Sa električne stolice pravo u istoriju

 

Džejms D. Frenč je bio poslednji američki osuđenik koji je pogubljen 1972. uoči uvođenja moratorija na smrtnu kaznu u SAD-u koji je na stazi bio do 1976. Bio je osuđen na doživotnu robiju jer je 1958. ubio motociklistu koji ga je zaustavio autostopom. Navodno zato što se plašio da počini samoubistvo, ubio je svog cimera u ćeliji i tako je “nagrađen” smrtnom kaznom.

Na električnoj stolici rekao je novinarima: “Kako vam se ovo čini za naslov – French fries!” Reč je o igri reči – “french fries” je pomfrit, a doslovno prevedeno znači “Frenč (kako je bilo prezime osuđenika) se prži”.

David Methevs pogubljen je 2011. injekcijom zbog ubistva 77-godišnjaka iz 1994. u čiju je kuću provalio. Dva puta ga je guverner spašavao telefonskim pozivom kako bi obrana dopunila materijale za pomilovanje. Treći put se guverner nije javljao, pa je Methevs slegnuo ramenima i rekao: “Mislim da je guverneru pokvaren telefon.”

Džimi L. Gles iz Luizijane imao je samo 20 godina kad je 1982. kao sitni kriminalac pobegao iz lokalnog zatvora i sa saučesnikom u begu ubio bračni par penzionera. Oko njegovog pogubljenja digla se velika buka, zbog okrutnosti smrtne kazne električnom stolicom. Ipak, to mu nije pomoglo i 1987. je na stolici rekao: “Radije bih bio na pecanju.”

Džordž Epl je 1928. pogubljen na električnoj stolici u Njujorku, a poslednje reči bile su mu: “Pa, gospodo, sad ćete videti pečenu jabuku.”