Vest da je Kolarčeva zadužbina pred gašenjem potresla je ne samo Beograđane nego je odjeknula i širom zemlje. U međuvremenu stigao je i demanti, ali niko ne osporava da ustanova koja već 85 godina brine o kulturnom razvoju prestoničana pamti i bolje dane. Vreme je da se Beograđani podsete zašto je "narodni univerzitet" važan. Za početak - ko je uopšte bio taj Kolarac?
Njegova zadužbina je odškolovala mnoge đake, izdala veliki broj knjiga i časopisa. Ilija Milosavljević bio je jedan od najvećih trgovaca hranom u Evropi svoga vremena, a nadimak Kolarac dobio je po selu Kolari nadomak Smedereva u kome je rođen oko 1800. godine.
“Od trnja do zvezda”
Ilija je poticao iz tipične zanatlijske porodice onog vremena. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka i bila je domaćica. Nakon propasti Prvog srpskog ustanka prešli su Dunav kako bi pobegli od Turaka, ali se Ilija brzo vratio u Beograd i počeo da radi za druge trgovce.
Tu je i upoznao Sinđeliju, ćerku beogradskog trgovca Milutina Radovanovića i njegovu veliku ljubav sa kojom se i oženio. Tada je i otvorio svoj prvi dućan.
Nedugo zatim, preselio se u Pančevo i to se pokazalo kao najbolji poslovni potez koji je povukao. Tamo je Kolarac razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio.
Nije dugo prošlo, a deljanče iz Kolara postalo je jedan od najbogatijih trgovaca hranom u celoj Evropi!
Sreća, uspeh i bogatstvo nisu isto
Ljubav Kolarčevog života – Sinđelija, umrla je 1855. godine, a kako par nije imao dece, Ilija i pored svog novca koji je imao ostaje sam. Nakon toga dolazi u Beograd, grad za koji će ostati sudbinski vezan do smrti.
U prestonici Ilija Milosavljavić Kolarac počinje da se bavi trgovinom solju i šalitrom, kao i da ulaže u rudnike. Sve ovo vreme, bogatstvo mu stalno raste, a on nalazi način da pomogne mnogima.
Od 1854. finansira objavljivanje domaćih i prevedenih literarnih dela, a godine 1861. ustanovio je Fond za pomaganje i nagrađivanje srpskih književnika. Od 1875. on prerasta u Književni fond s kapitalom od 10.000 dukata. Do Prvog svetskog rata ovaj fond je izdao 120 knjiga.
Sve narodu i za narod
Kako nije imao dece Ilija Milosavljavić Kolarac je celokupnu imovinu zaveštao srpskom narodu. Godinu dana pre svoje smrti sastavio je testament u kome je odredio “da se od svega imanja obrazuje Fond iz koga će se vremenom imati podići srpski univerzitet”.
Krajem 1877. godine u životu ovog čoveka zbio se jedan nemio događaj. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni koja je za cilj imala svrgavanje kneza Milana Obrenovića i dovođenje na vlast Petra Karađorđevića.
Preki vojni sud osudio Kolarca na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor nepovratno narušio Kolarčevo zdravlje. Ilija Milosavljavić Kolarac preminuo je 1878. u 78. godini života.
Ostvarenje Kolarčevog sna
Zadužbina Ilije Kolarca počela da se zida 1929. godine i to kao objekat u dvorištu postojećeg jednospratnog objekta na placu zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca. U toku 1930. godine podignuta je velika koncertna dvorana sa oko 1200 mesta, tada najveća u Beogradu. Naredne godine odlučeno je da se i prema ulici podigne novi, trospratni objekat po projektu arhitekte Petra Bajalovića.
Zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta završena je 1932. godine. Proglašena je za spomenik kulture.
