Serijal 'ISPOVEST JUGOSLOVENA' ima za cilj da mladim ljudima predstavi, a starije podseti na vreme kada je crveni pasoš bio propusnica za ceo svet i kada je, gledano današnjim očima, život na ovim prostorima bio bajka. Šaljite nam vaša sećanja na Tita, Jugoslaviju i život od pre nekoliko decenija, a mi ćemo to objaviti.
M.M. (62), mašinski inženjer po struci, živi u Beogradu već 20 godina, kada je sa porodicom došao iz Hrvatske u “Oluji”. Danas je u penziji, silom prilika, a ne svojom voljom, upravo zbog uticaja koji je raspad Titove Jugoslavije imao na živote svih onih koji su prognani sa svojih ognjišta i primorani su da se odreknu svega kako bi zadžali svoj nacionalni identitet.
Tekst koji je poslao redakciji portala Dnevno.rs o njegovim sećanjima na život u Jugoslaviji, radnim akcijama i utisku o “bratstvu i jedinstvu” van granica Srbije, prenosimo u celosti.
Jugoslavija je za mnoge bila mir i stabilnost, za neke doduše manje, a za neke više. O Titu nisam nikada imao neko pozitivno ili negativno mišljenje. Važniji mi je bio komšija i prijatelj, drug, nego političari.
U Hrvatskoj je uvek bilo elemenata koji su “vukli” na neku drugu stranu i pokušavali da sruše Jugoslaviju. Bilo je razlika, svi koji su ih osetili na svojoj koži to znaju. Međutim, ono što ostaje upečatljivo je to da su čak i oni za koje se pouzdano znalo da ne vole Jugoslaviju i pre svih Srbe, morali da budu mirni jer je Jugoslavija ipak bila uređena država u kojoj su se poštovali zakoni i njen predsednik Tito.
Tokom školovanja sam dobio i dokaz za neravnopravnost koja se uvek osećala, kada zbog nacionalane pripadnosti nisam uspeo da upišem fakultet koji sam želeo bez uslovljavanja, već sam bio prinuđen da radim i pohađam predavanja kako bih mogao da izgradim svoj put bez uplitanja spoljnih faktora.
Mnogi će reći da je to zbog mog uspeha ili nekog drugog faktora, ali nažalost nije. Nikada se nisam opterećivao time, već sam našao drugi put i gradio sebi život kakav sam želeo.
Period Jugoslavije i Tita obeležila je neka nova nada, izgradnja zemlje i ujedinjavanje u postizanju zajedničkih ciljeva. Svi su radili na izgradnji jedne od najmoćnijih zemalja tog vremena, na izgradnji Jugolavije. Međutim, uvek se osećalo da naši interesi nisu i njihovi interesi.
Nažalost, Titova smrt obeležila je tužan kraj jedne srećne priče. Osamdesetih sam već uveliko radio i bio fokusiran na porodicu i njihovu dobrobit. Ta decenija prošla je nekako brže od drugih.
Srbi u Hrvatskoj su verovali u duh “bratstva i jedinstva”, u zajedničku zemlju i lepu budućnost. Upravo zbog te vere, zbog nade do poslednjeg trenutka da će sve to proći, došlo je do kulminacije koja je mnoge ostavila bez imovine, bez nade i bez države. Jer mi više nismo pripadali tamo, ali bez Tita nismo pripadali ni ovde.
Tako su nesrećne devedesete jednim potezom izbrisale višedecenijski rad i unazadile nas kao društvo i ljude, ostavljajući dubok trag na duši i gorak ukus u ustima. Tada je već drug Tito bio samo simbol prošlih, srećnijih vremena.
Ako želite da sa nama podelite svoja sećanja na Tita, Jugoslaviju i život u njoj, pišite nam na mejl [email protected] ili na Fejsbuk strani Ekalendar.
