Svetislava Vorkapića, sa nadimkom Cveja već odavno više nema. Umro je 1988. godine sa tragovima "batinjanja na leđima i brojem na ruci". Pa ipak, on je bio jedan od srećnijih – preživeo je strahote Aušvica, logora smrti, dočekao da vidi kraj rata i dobio priliku da još jednom počne svoj život ispočetka.

 

Priču Svetislava Vorkapića, čoveka koji je preživeo Aušvic, portalu Dnevno.rs pre dve godine ekskluzivno je ispričao njegov sin Stanislav. Danas, na Međunarodni dan sećanja na žrtave holokausta, objavljujemo je ponovo u znak poštovanja prema Svetislavu i svim nevino stradalim žrtvama iz Drugog svetskog rata, kao i prema Stanislavu koji je nedavno preminuo.

Zabranjeno svako kopiranje i prenošenje ovog teksta ili nekog njegovog dela bez linkovanja ka portalu Dnevno.rs.

Samo nekoliko ljudi u Srbiji još uvek može da posvedoči o strahotama i užasu koji se krije iza reči – Aušvic. Ipak, njihove priče i svedočenja o godinama strave još uvek žive u sećanjima njihovih porodica i najmilijih.

Portal Dnevno.rs donosi vam ekskluzivni razgovor sa Stanislavom Vokrapićem čiji je otac Svetislav više od dve godine bio zatočen u logoru smrti.

– Moj otac nije voleo da priča o logoru jer mu je to vraćalo strašna sećanja. Kada je govorio, pričao je o gladi, prebijanju i strašnim zverstvima – počinje priču Stanislav koji živi u Pančevu.

Svetislava Vorkapića, sa nadimkom Cveja već odavno više nema. Umro je 1988. godine sa tragovima “batinjanja na leđima i brojem na ruci”. Pa ipak, on je bio jedan od srećnijih – dočekao je da vidi kraj rata i dobio priliku da još jednom počne svoj život ispočetka.

Moj otac je dopao Aušvica kao jedan od organizatora kopanja partizanskih baza u Bojčinskoj šumi u Sremu. Bio je prvo u logorima na Banjici i Sajmištu. Pričao je kako je jednom prilikom u logoru na Sajmištu jedan Nemac rekao da mu udare 25 batina, a Srbin, kvisling je rekao: “50 majku mu j***m partizansku”! Odatle je depotovan u Aušvic – priča Stanislav.

 

Ulaz u Aušvic sa natpisom “Rad oslobađa”, Foto: Wikipedia

Niko od Srba, Jevreja i Roma koji su sa ovih prostora deportovani u nemački nacistički koncentracioni logor na područiju okupirane Poljske nije znao šta Aušvic zapravo znači. Priče o strahotama ovog mesta nisu doprle do Balkana, a i onima koji su ih načuli delovale su toliko strašno i neverovatno da nisu želeli da poveruju u njih. Natpis na ulazu u logor: “Rad oslobađa” mnogi su protumačili kao znak da su dopali nekakvog radnog logora.

 

A prošli su kroz vrata pakla…

Aušvic je postao najveći logor u kojem je nacizam ostvarivao stravičnu zamisao o masovnom uništavanju ljudi. Najveći broj onih koji su stigli na ovo mesto odmah je odvođen u gasne komore. Oni za koje bi se procenilo da mogu da se “splate” smeštani su u barake i korišćeni kao robovska snaga i ljudski amorčići za eksperimente “anđela smrti” – doktora Jozefa Mengelea.

Tamo je Svetislav Vorkapić prestao da postoji i rođen je bezimeni, čovek – broj 146 406.

 

Svetislav Vorkapić u poznijim godinama života. Na levoj podlaktici je ostao vidljiv logoraški broj, Foto: Lična arhiva

– Kada je otišao u logor moj otac je imao blizu 100 kila samih mišića. Kada je trebalo da se vrati u selo, njegovoj majci su javili da dolazi i ona ga je čekala na kapiji. Kada je on sišao sa konjskih kola moja baba je gledala mimo njega pokušavajući da ga uoči. Nije ga prepoznala iako je stajao pored nje – govori Stanislav priču koja najbolje ilustruje uslove života i strahote kroz koje su prošli zatvorenici logora smrti.

Tačan broj žrtava Aušvica nikada nije tačno utvrđen. Procene kažu da je u periodu od 1940. do 1945. ovde u gasnim komorama, od gladi, bolesti, prinudnog rada i eksperimenata poginulo oko 1,1 miliona ljudi, a ima i onih koji navode cifru od preko 2 miliona.

Najviše je ubijeno Jevreja, Poljaka, Roma… Tačan broj Srba koji su boravili na ovom užasnom mestu nikada nije utvrđen. Svetislav Vokrapić je bio jedan od onih koji su i posle svih mučenja uspeli da prežive. U Aušvicu je proveo dve godne!

U novembru 1944. godine Himler je naredio uništenje krematorijuma u Aušvicu. Gasne komore u Birkenauu SS je digao u vazduh januara 1945. u pokušaju da sakrije zločine pred sovjetskim trupama koje su se približavale. Nacisti su tada oko 60.000 ljudi poterali u “marš smrti” – usiljeni hod koji je trajao nedeljama. Nešto manje od 6.000 ljudi je preživelo.

Međutim, ovo je bio trenutak koji je Svetislav iskoristio.

Moj otac je uspeo da tokom tog zadnjeg marša pobegne u šumu. Ubio je jednog nemačkog vojnika – iznemogao od gladi mogao je samo da mu skoči na leđa i zakolje ga zubima. Tako je neko kraće vreme “hajdukovao” po šumama i naoružan sačekao Ruse. Sa njima je došao do Beograda – objašnjava Stanislav. 

Sovjetska armija pronašla je 27. januara 1945. godine kada je Aušvic oslobođen oko 1.000 ljudi koji su se krili u samom logoru i 600 u Monovic kampu za robove. Od tog sudbonosnog dana prošlo je tačno 72 godne.

Istinita priča o čojstvu kakva se retko čuje: POSLE SVEGA, SPASAO ŽIVOT NEMCU

Još jedna priča iz života ovog neverovatnog čoveka ostala je da svedoči o dobroti i praštanju koje za mnoge danas prevazilazi granice mogućeg. Posle svega što je prošao u Aušvicu, Svetislav je u svom srcu našao mesta i dobrote i spasao život – jednom Nemcu!

– Kada se vratio iz logora, kao partijac, a po profesiji kasapin, moj otac je postao šef topionice masti u beogradskoj klanici. U to vreme zarobljeni Nemci su korišćeni za prinudni rad, pa je jedan Nemac – Rihard, radio i u klanici – pripoveda Svetislavljev sin ovu neverovatnu priču.

Neko je tog Nemca prijavio UDBI da je pojeo jednu kobasicu. Udbaši su hitno došli i prislonili Riharda uza zid da ga streljaju po hitnom postupku. Čak su Stanislavljevom ocu, znajući da je logoraš, nudili da lično ubije Nemca. U tom trenutku Svetislav je stao ispred zarobljenika i rekao da će morati prvo njega da ubiju pa tek onda Riharda!

– Moj otac je tada rekao da zna šta je glad i da je dve godine bio sretan ako nađe šaku trave i da je taj Nemac jadni zarobljenik u položaju bednog roba i da on ne da da ga ubiju! Bilo je povuci-potegni, ali otac je bio lik ovenčan slavom, partijac i tako je Rihard ostao živ – priča Stanislav.

Nekoliko meseci kasnije, Rihard je zajedno sa ostalim zarobljenicima poslat kući. Ipak, ovo nije kraj ove neverovatne priče.

– Kasnije, kada su Nemci počeli kao turisti da posećuju Jadran, Rihard je godinama sa porodicom svraćao kod nas. Uvek bi grlio i ljubio mog oca sećajući se kako mu je ovaj tih teških posleratnih dana spasao život – seća se Stanislav.

Oko 300 ljudi koji su preživeli Aušvic i koji su još uvek među nama, okupiće se kao i svake godine, na istom mestu gde su bili izloženi stravičnim stradanjima i patnji, a koje je danas muzej, da odaju počast mrtvima i svom spasenju.

Za života, Svetislav Vorkapić, odlikovan ordenom za zasluge sa srebrnom zvezdom, nijednom se nije vratio u Aušvic, a to je bila njegova odluka.

– Više puta su ga zvali da ode tamo u toku nekih manifestacija, ali on nije hteo. Govorio je da oni koji odlaze u Aušvic i to još obučeni u ona prugasta logoraška odela zapravo “nikada nisu izašli iz žice!” – zaključuje Stanislav neverovatnu životnu priču svog oca – logoraša broj 146 406 i čoveka koji je svoj život 1945. počeo ispočetka – Svetislava Vorkapića.