Knez Mihailo rođen je u predgrađu Pariza gde je odrastao i proveo prvih 25 godina života.

U intevjuu Nedeljniku navodi da je imao francusko obrazovanje, pohađao poslovnu školu “Evropska biznis škola” koja je bila smeštena u Parizu, Londonu i Frankfurtu, tako da govori ova tri jezika.

– Takođe sam odlazio u Meksiko i Brazil, gde sam živeo šest meseci kada sam bio mlađi, pa govorim sve te jezike. Tada sam otišao u Sjedinjene Države, tamo proveo oko 20 godina i vratio se u Evropu. Trenutno živim u Ženevi – kaže.

U avgustu ove godine u Rimu je izašla prva fotografska knjiga kneza Mihaila. Kaže da se za fotografiju oduvek interesovao. Fotografija je, dodaje, projekat svakodnevnog fotografisanja od sat vremena.

– Svi moji prijatelji su me pitali da im pokažem i to je bilo pet godina pre odluke da ih izložim. Uglavnom je to bilo privatno, uglavnom za mene i bio je to način bekstva i uživanja u mentalnom zadovoljstvu fotografisanja stvari koje su mi izazvale emocije i pokušaju da ih prevedem s bojom na papir. Nije uvek lako i kada sam počeo sa radom, moje prvo prikazivanje je čekalo četiri ili pet godina – objašnjava.

View this post on Instagram

Hope to see you in Belgrade. #show #photography #belgrade #myphotography #opening

A post shared by Michel de Yougoslavie (@micheldeyougoslavie_official) on

Dodaje da je imao sreću da upozna sve svoje babe i dede i da bi u Parizu bili zajedno skoro svakog vikenda kao i da su zajedno provodili praznike.

– On (knez Pavle) nikada nije mnogo govorio o Jugoslaviji. Bio je veoma potresen zbog onoga što se dogodilo i nije želeo da mi naučimo jezik, jer se pribojavao da bi ljudi mislili da smo komunistički špijuni. Sa druge strane, razgovarali smo sa mojim italijanskim dekom i bakom isključivo na italijanskom jeziku i oni su katkad dolazili u Pariz. Povremeno smo odlazili u Portugal, da posetimo mog dedu kralja (Umberta II od Italije, prim. aut). On takođe nije pričao mnogo i bio je tužan zato što je morao da napusti državu – kaže knez Mihailo za Nedeljnik.

Na pitanje kada je postao svestan da nosi titulu princa, on odgovara – odmah.

Wikipedia

– Odmah smo bili upoznati da smo prinčevi. Sećam se polaska u školu, imali smo fotografe koji su nas pratili. Kada smo imali otprilike 4-5 godina, naši roditelji su nam rekli da budemo diskretni sa ljudima koje ne poznajemo, da im ne govorimo da smo prinčevi. I kada smo išli da vidimo naše bake i deke, imali smo ljude koji su nas oslovljavali sa Vaše Kraljevsko Visočanstvo. Znali smo šta to znači i uvek smo, moja braća i ja, bili zainteresovani za istoriju, što je i prirodno – objašnjava.

Kaže i da mu se i danas ljudi obraćaju sa “Vaše Visočanstvo”, a neki sa “prinče”, te da ne zna kako da reaguje na to.

– Ne znam da li reagujem na to. Nalazim da se neću poigravati sa time. Smatram da ti ljudi koriste takav način da pokažu poštovanje, možda ne samo prema meni, već prema istoriji i tradiciji, te mislim da je to sasvim normalno – ističe.

Objašnjava i da je u prijateljskim odnosima sa knezom Albertom II od Monaka, koji je nekoliko puta dolazio u Srbiju, sa porodicom Savoja, pošto sa njima ima veze sa majčine strane.

– Znam da princ Albert od Monaka jeste u porodičnim vezama sa verovatno većinom evropskih kraljevskih porodica, tako da se susrećemo u različitim prilikama, bilo da su to venčanja ili sahrane, a povremeno i društveni događaji – kaže unuk kneza Pavla.

Ipak, na pitanje da li često dolazi u Srbiju, odgovara odrično. Dođe, kaže, jednom ili dva puta godišnje.

– Pre tri godine, dolazio sam tri puta, ali jednom na očevu sahranu, jednom na putovanju radi fotografija koje sam želeo da uradim. Volim da dolazim, ako budem mogao jednom ili dva puta godišnje biću veoma srećan – ističe.

Beograd kao večita inspiracija
Izložba fotografija Nj.K.V. kneza Mihaila A. Karađorđevića otvorena je tokom proteklog vikenda u “Madlenianumu” u Beogradu. Upravo glavni grad Srbije čest je motiv na fotografijama ovog Karađorđevića.

– Volim način života u Beogradu. Dopadaju mi se ljudi, njihova druželjubivost. Obožavam da šetam i pronađem novo mesto. Mogu da zamislim kako su moji deka i baka živeli tamo i šta su mislili, i ta imaginacija da ponovo stvorim ono što sam mogao proživeti da sam ranije bio tu. Uvek mi je veliko zadovoljstvo da budem tamo na kiši. Moj otac je voleo da se vraća u Beograd i govorio mi je da je za njega on najlepši grad na svetu – potvrđuje knez Mihailo.