U vreme kada milioni izbeglica pokušavaju da nađu svoj novi dom u zemljama Zapadne Evrope, a neke države zatvaraju svoje granice pred njihovim naletom, mnogi su primetili sličnost između ovog istorijskog trenutka i događaja od pre sedam decenija kada su hiljade evropskih Jevreja, bežeći od nacističkog progona u osvit Drugog svetskog rata, spas potražili preko okeana. Među mnogima koji su pokušali i nisu uspeli da pobegnu od nacističkog terora bili su Oto Frank i njegova porodica - supruga Edit i ćerke Margo i Ana.

 

Tragičnu priču porodice Frank, zahvaljujući dirljivom dnevniku devojčice Ane, danas znaju milioni ljudi, ali jedan detalj sa samog početka golgote koju su ovi ljudi preživeli, uglavnom je nepoznat – Oto Frank pokušao je da spase svoju porodicu aplicirajući za američku vizu, ali je grubo odbijen!

Ovu činjenicu otkrio je američki univerzitetski profesor Ričard Britman 2007. godine nakon što je pronašao dokumenta o pokušajima Frankovih da dođu u SAD.

– Napori Otoa Franka da porodicu dovede u Ameriku bili su bezuspešni zbog restriktivne američke imigracione politike u cilju zaštite nacionalne bezbednosti od priliva stranaca za vreme rata – napisao je pre nekoliko godina profesor Britman.

Da su dobili vizu, smatrao je ovaj istoričar, Ana Frank bi danas mogla biti “ugledna starica koja živi u Bostonu i ima iza sebe uspešnu karijeru književnice”. Umesto toga, kada joj je bilo 15 godina, umrla je u koncentracionom logoru Bergen-Belzen, piše Vašington post.

Oto Frank je relativno kasno pokušao da nabavi američku vizu o čemu svedoči preko 80 stranica dokumenata. Čak ni njegovo visoko obrazovanje i veze koje je imao u krugovima američkih biznismena i političara nisu bili dovoljni da osiguraju siguran život njegove porodice.

Svaka strana ovih dokumenata pokazuje mučan proces kroz koji su Frankovi prolazili. Navodili su imena sponzora, velike sume novca koje poseduju, čak i dokaze kako bi Amerika imala koristi od njihovog dolaska, ali sve je bilo uzaludno. Onog trenutka kada bi Frankovi i njihovi američki prijatelji prešli preko jedne administrativne prepreke pojavila bi se druga – napisao je Njujork Tajms nakon što je imao uvid u imigraciona dokumenta.

Do 1941. porodica se već preselila iz Nemačke u Holandiju. Oto Frank je tada pisao starom prijatelju sa fakulteta.

– Primoran sa da emigriram i, koliko vidim, SAD su jedina država u koju možemo da odemo. Možda se sećaš da imam dve devojčice. Moram da mislim samo na njihovo dobro. Moja sudbina nije toliko bitna – napisao je Oto 30. aprila 1941. godine.

 

Istoričari kažu da bi pokušaj Frankovih da dođu u Ameriku možda bio uspešan da su vizu zatražili ranije. Ipak, kao i većina evropskih Jevreja, ni oni nisu mogli da zamisle stepen opasnosti koji preti od nacista. Tako je porodica vizu zatražila tek 1941. godine. SAD su do tada značajno pooštrile propise za dobijanje vize, a nacisti su odlazak učinili praktično nemogućim.

Na početku 1939. godine više od 300.000 imena je bilo na listi čekanja za dobijanje američke imigracione vize. Administracija je tada promenila pravila i odredila da vizu mogu da dobiju samo oni koji već imaju rezervisan prevoz do SAD. U junu 1941. godine najveći broj američkih konzulata na teritorijama okupiranim od strane Nemačke bili su zatvoreni, pa je ovaj uslov bilo praktično nemoguće ispuniti.

Kada je postalo jasno da nikada neće dobiti američku vizu, porodica Frank se okrenula Kubi kao soluciji. Uprkos teškoćama i troškovima (kubanska viza je koštala oko 2.500 dolara po osobi) Oto Frank je uspeo da nabavi ovaj dokument 1. decembra 1941. godine. Deset dana kasnije, Nemačka i Italija su objavile rat Americi i sve vize su poništene.

Porodica Frank se sakrila u tajne prostorije u poslovnoj zgradi Ota Franka u Amsterdamu 6. juna 1942. godine nakon što je Anina starija sestra Margo dobila poziv od Centralne kancelarije za emigraciju Jevreja za prijem u radni logor. Mesec dana pre toga, 12. juna, Ana Frank je, kao poklon za 13. rođendan dobila svoj dnevnik.

 
Nakon dve godine njihovo sklonište je otkriveno na osnovu dojave, a Frankovi su deportovani u logor. Ana je umrla sedam meseci kasnije od tifusa u koncentracionom logoru Bergen-Belzenu, u martu 1945. godine nekoliko dana posle smrti svoje sestre Margo.

Anin otac, Oto Frank, koji je jedini preživeo rat, vratio se u Amsterdam i pronašao dnevnik svoje ćerke. Dnevnik, u kome je Ana beležila svoje misli od 12. juna 1942. do 1. avgusta 1944, objavljen je 1947. godine u originalnoj i delimično skraćenoj verziji na holandskom, a nakon toga i na stotinama drugih jezika.

Danas je reč o jednoj od najprodavanijih knjiga svih vremena, onoj koja je dala lice milionima žrtava nacističkog terora tokom Drugog svetskog rata.