Tesla je bio veoma srdačan, ali nije stupao u bliske veze jer se, kako je rekao, "oženio naukom". Ali Teslini prijatelji Džon O'Nil i Vilijam Lorens, novinar Njujork tajmsa, čuli su od Tesle nesvakidašnju ispovest. O’Nil je zabeležio, a Lorens je nazvao "jedinom ljubavnom pričom iz Teslinog života".
„Hranim golubove, na hiljade njih, ko bi ih sve zapamtio. Međutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je mene mogla da pronađe na svakom mestu. Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi doletela.
Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kada je bila bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života…
Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u mraku ležao na krevetu, uletela je kroz otvoren prozor i sletela na moj sto. Znao sam da hoće da mi saopšti nešto važno pa sam joj prišao. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže – da će umreti. A onda, kada sam to shvatio, video sam svetlost kako izbija iz njenih očiju – snažan snop svetlosti. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano.”
Kocka, kafana i život na železničkoj stanici
Teslin drug sa studija u Gracu Antun Zorić sećao se kako je prof Regner, koji je predavao diferencijalni i integralni račun, često znao da postavi pitanje na koje su obično svi ćutali, osim Tesle, koji je uvek znao odgovor. U studentskom društvu “Srbadija”, koje je negovalo i održavalo duh slovenstva, Tesla je recitovao i glumio. Jedan drugi njegov kolega, Kulišić, pominje Teslino predavanje “O nosevima”!, koje je bilo jako duhovito.
Na drugoj godini studija Tesla se našao na zelenaškoj listi dužnika. Na trećoj godini, sve više univerzitet zamenjuje kafanom. U pismima upućenim Nikoli, Antun Zorić se sećao njihovih večeri provedenih u igranju preferansa i ajnca, Teslinog majstorstva u igranju karambola…
“Moji roditelji su bili jako zabrinuti mojom strašću prema kocki. Posebno se ljutio otac. Ja mu, međutim, nikada nisam obećavao da neću igrati, već sam se na razne načine i dosta vulgarno pravdao…”, zapisao je Tesla. Epilog nije teško naslutiti: od januara 1878. godine Tesla više nije student Politehnike u Gracu.
Izgubivši stipendiju, Tesla se po drugi put obraća Matici srpskoj. Iz molbe upućene 1. septembra 1878. saznajemo da je želeo da nastavi studije u Beču ili Pragu, ali ne u Pešti, jer je u to vreme pored nemačkog naučio francuski, italijanski i engleski, ali mađarski još nije znao. Ni ton poniznosti, koji je bio opšta odlika stila pri takvoj vrsti obraćanja, nije pomogao: Tesla je bio odbijen.
Ali, 1902. godine je kao slavni naučnik oprostio “greh” Matici srpskoj i postao njen član.
Krajem 1878. godine, nikog ne obavestivši, odlazi iz Graca. Teslin rođak Đuro Banjanin, na molbu roditelja, dao se u potragu za Nikolom, ali bez uspeha. Teslu je slučajno pronašao njegov drug sa studija, pomenuti Kulišić, koji je po dobijanju diplome došao u Maribor, tražeći službu. Nabasao je na njega u krčmi pored železničke stanice.
Prema dokumentima iz Mariborske gradske uprave, Tesla je bio proteran iz ovog grada i pod policijskom stražom sproveden u Gospić. Prema tada važećim zakonima Austro-Ugarske, proterivani su beskućnici, prostitutke, prevremeno pušteni zatvorenici i lica bez sredstava za izdržavanje. Mesec dana kasnije, 30. aprila 1879, umro jeTeslin otac.
Nemam vremena da umrem
„Za razliku od većine ljudi mojih godina, ja nisam obeshrabren i ogorčen gubitkom mladosti“, govorio je Tesla 1929. godine. „Nisam umoran od života i ne žudim za odmorom. Osećam se ispunjen energijom. Imam još toliko zadataka da ispunim, da ne mogu sada da umrem. Nemam vremena. Želim da protegnem svoj život na još mnogo, mnogo godina… Mislim da ću uraditi velike stvari za svet ako se moj život produži. Sve što mi treba je neprestana energija i Vreme – dragoceno vreme da uradim mnoge projekte koje sam zamislio.“
Dehumanizovani finansijsko-tehnički poredak koji je zahvatao Ameriku tih decenija za Teslu je bio neprihvatljiv:
“Živimo u jednom dobu bez presedana po tehničkim dostignućima koja nas vode do sve potpunijeg gospodarenja silama prirode i poništavanju prostora vremena. Ali, ovaj razvitak, iako doprinosi našoj udobnosti i sigurnosti egzistencije, ne ide u pravcu prave kulture i prosvetljenja. Naprotiv, on uništava ideale… Pravi razlog nacionalnih propasti je nesposobnost čovečanstva da razrešava socijalne, moralne i duhovne probleme. Sve dok je borba za egzistenciju takva da samo najjači preživljavaju, zdrav razvoj biće pod uticajem individualizma. Slabljenje sistema ispravnog ličnog reagovanja, potiskivanje originalnog napora i inicijative, kao i smanjivanje stvaralačkih sposobnosti, uvećavaće propuste i našu rasu postepeno dovesti do divljaštva i nestajanja. Takav kraj preti našoj današnjoj civilizaciji…”
Poslednjih desetak godina Tesla je živeo u hotelu Njujorker, nakon što su mu zbog hranjenja golubova otkazali u nekoliko hotela.
Tih godina davao je novčanu nagradu svakom ko mu donese bolesnog goluba, koga bi zatim lečio. Koliko god da se slabo interesovao za ljude, koji su mu u toku života naneli mnogo „kosmičkog bola“, kako je Tesla nazivao svoje osećanje tuđih nepriličnih radnji, toliko se sa neobičnom pažnjom bavio golubovima, brinući se o njima.
