Brojna svedočanstva govore o stalnim smaknućima i strašnim uslovima koji su vladali u Jasenovcu.

 

Izveštaj Vojislava Prnjatovića, Srbina iz okoline Jasenovca koji je jedno vreme proveo kao zatočenik logora, koristili su brojni autori i amaterski istoričari. Jedna od zanimljivijih pojava tvrdnji iz tog izveštaja je u filmu Jakova Sedlara “Jasenovac – Istina”. Na stranu to što je kasnije raskrinkano da je Sedlar lažirao naslovnicu “Vjesnika”, čini se da je lažirao i kada je prenosio Prnjatovićeve izveštaje o tome da je u februaru 1942. godine u logoru bilo 110 zatvorenika u tri barake. Kako stoji u izveštau, objavljenom u trećem tomu opsežnog dela Antuna Miletića “Koncentracioni logor Jasenovac”, bilo je reči o 1.100 zatvorenika u te tri barake.

U nastavku pročitajte čitav izveštaj predan u Beogradu odboru za izbeglice u sastavu vlade Milana Nedića. Izveštaj je originalan i nijedna reč nije promenjena.

Jasenovac je varošica koja leži na samome ušću reke Une u Savu. Od železničke stanice Jasenovac varošica je udaljena 20 km. U sred varoši nalazi se jedna veća dvospratna zgrada u kojoj je smešten “ustaški tabor-Jasenovac”. Nizvodno niz Savu jedno 2—3 km, a na ušću reke Lonje u Savu podignut je na imanju i fabričkom prostoru firme Bačić i drug, Jasenovac, sam sabirni zatočenički logor. Logor se nalazi na močvarnom i podvodnom terenu, i opkoljen je nasipima koji ga štite od poplava. Kako je logor sa svih strana opkoljen vodom i močvarama, a sa selom Jasenovac vezan jedino jednim jedinim dobro čuvanim putem, beg iz logora pod normalnim prilikama sasvim je nemoguć. Logor Jasenovac se zove “sabirni” zato što je od septembra 1941. god. postao centralni logor u koji se upućuju novi zatočenici, a Jasenovac ih zatim dalje raspoređuje po ostalim filijalnim logorima. 

 

Jasenovac, Foto: Wikipedia

Tako je Jasenovac od septembra u neposrednoj blizini imao 4 filijalna logora i logor u Staroj Gradiški. Tokom jeseni i zime 1941. i 1942. u Hrvatskoj su likvidirani svi muški zatočenički logori osim Jasenovca sa njegovom filijalom u Staroj Gradiški. Krajem januara 1942. god. konačno je likvidiran logor “Danica” u Koprivnici, a njegovi zadnji zatočenici Srbi su premešteni u Jasenovac. Tako da danas postoji samo jedan jedini muški zatočenički logor i to Jasenovac sa filijalom u Staroj Gradiški. Imanje i fabrički prostor firme Bačić i drug u Jasenovcu izabran je za jasenovački logor po mom mišljenju zbog sledećih razloga:

a) što je na podvodnom i nepristupačnom terenu, pa je beg iz njega nemoguć, a osim toga vodom i močvarama odsečen je od ostalog sveta, pa se ne može ni na koji način održavati kontakt između logora i spoljnog sveta, i b) što se na tom terenu nalaze fabrička postrojenja firme Bačić i drug, a što je sve zaplenjeno u korist Hrvatske države, jer je Bačić emigrirao u Srbiju.

Naime, namera je ustaša da od Jasenovca naprave jedan ne samo sabirni nego i jedan radni industrijski logor, budući da su na terenu podignute već veće i dobre fabričke radionice za izradu lanaca, kovačnice, bravarije, kleštara, limarija, tapecireraj, puškarnica, auto mehanička radionica, stolarija, kolarija, elektroinstalaterska radionica, ciglana, parna pilana i parna električna centrala, koja podjednako daje svetlo i samom mestu Jasenovac. 

 

Stara Gradiška, Foto: Wikipedia

Stara Gradiška zadržana je kao filijala logora Jasenovac upravo takođe s napred iznetih razloga jer je logor smešten u staroj kaznionici, a u kojoj se takođe nalazi niz važnih i dobro uređenih radionica. Posebna se pažnja poklanja šnajderskoj i cipelarskoj radionici. Te dve radionice danas rade sa velikim brojem zatočenika mahom Židova a za potrebe ustaške, Hrvatske vojske i sl. Na prostoru od Jasenovca do Stare Gradiške ima nekoliko većih i lepih poljoprivrednih imanja, čiji su vlasnici Srbi.

Kako su oni delom svojevoljno, a delom prisilno iseljeni, to su ta imanja sada zaplenjena pa predata logoru Jasenovac na iskorišćavanje. Na obradu tih imanja upućeni su zatočenici iz Jasenovca i Stare Gradiške i to mahom samo Židovi, budući da ustaše u njih imaju veru da neće pobeći. Tek tu i tamo je poslat po koji Srbin i to kao stručnjak kada se među Židovima nije mogla naći zamena.

Stambene prilike treba podeliti u dva vremenska perioda i to: 1) period do dolaska međunarodne komisije u logor (6. 1-1942. g.) i 2) od toga dana pa na ovamo. Za vreme prvog perioda tj. do 6. I. 1942. 1.100 zatočenika bilo je smešteno u tri male i vrlo primitivne barake, koje nisu imale prozora nego samo po dvoja vrata. Te barake su više ličile na svinjce nego na stanove za ljude. Dužine su bile oko 20m a širine oko 6m, dok visine oko 3m.

Takva jedna baraka je određena samo za zatočenike Srbe. U toj baraci je stanovalo prosečno 300 do 450 zatočenika Srba pod strahovitim nehigijenskim uslovima, formalno nabacani od patosa do krova jedni na drugima, puni vašaka, svakovrsne nečisti, blatnjavi, zdravi, mokri i bolesni. Upravo strahota koja bi se mogla meriti samo sa paklom.

Kada se saznalo da će doći međunarodna komisija da pregleda logor i zatočenike tada je ustaška uprava odredila da zatočenici na brzu ruku, krajem januara i početkom februara 1942. godine podignu 6 komada modernih baraka Nemačkog sistema za sklapanje, zatim jednu baraku za bolnicu, 1 baraku za ambulantu i jednu baraku za kuhinju. Srbi zatočenici radeći danju i noću sve su to podigli u rekordnom roku od par dana.

Pri tom treba istaknuti da je sav rad obavljen u sred najveće zime, a pri temperaturi od 20 do 33 stupnja Celzijusa ispod nule. To zidanje baraka zatočenici Srbi su u velikom broju platili svojim životima, jer su se razboleli, a kako su već bili iscrpljeni te su naglo umirali, ili su ih pak ustaše ubijali kao dalje nepotrebne i balast.

 

Jasenovac, foto: Wikipedia

Kada su početkom februara bile gotove nove barake za stanovanje zatočenika, tada su zatočenici prešli na stanovanje u njih, a stare su barake srušene. S tim datumom počinje novi bolji period za zatočenike u stambenom pogledu. U svaku baraku stalo je oko 160 zatočenika. U baraku su smešteni boksovi sa dva sprata ležaja. Svaki boks ima po 6 zatočenika i to na prvom spratu trojicu i na drugom spratu trojicu.

Tako je konačno nakon toliko meseci svaki zatočenik dobio bar svoj ležaj i omogućeno mu je koliko toliko da se brine o svome ležaju i svojim stvarima. Nažalost te su barake podignute na podvodnom terenu, pa su prilikom zadnjih poplava Save i Lonje probijeni nasipi, a barake poplavljene, dok su zatočenici po noći evakuirani na stanovanje po radionicama gde rade i na ciglanu. Zbog toga su zatočenici ponovo ostali bez jedinog svog dobra — ostali su bez svojih stanova, svojih ležajeva, pa se s toga danas nalaze u teškom položaju. Ustaška uprava uvidevši i sama neodrživost novostvorenog stanja odlučila je da jedan deo zatočenika premesti privremeno u logor Stara Gradiška.

Tako je u vremenu od 23. do 24. marta 1942. iz Jasenovca prevedeno u St. Gradišku oko 500 zatočenika i tamo su privremeno smešteni. Oni će delom biti poslani na razne ekonomije na rad (mahom Židovi), a drugim delom će biti vraćeni u Jasenovac čim voda opadne i mogne se opet stanovati u barakama u Jasenovcu. U Jasenovcu je ostalo oko 400 zatočenika, koji imaju za dužnost da održe rad radionica, te da sukcesivno kako voda opada sakupljaju poplavljeni materijal i urede logor.

Higijenske prilike u logoru Jasenovac su više nego očajne. One su stvarno ubitačne – obrtne. Pored loših stanova treba istaknuti u Jasenovcu u logoru nema tekuće vode. Postoji jedan jedini bunar pokraj ustaške kuhinje. Na taj bunar zatočenici ne smeju dolaziti. Zatočenicima tako nije preostalo ništa drugo nego da konzumiraju vodu iz zagađenih bara koje su leglo bolesti. Voda nije za piće. Može se piti samo prokuvana. Tom vodom se služe i zatočeničke kuhinje. Zbog nestašice vode zatočenici se nisu mesecima i mesecima prali, a o nekom kupanju nije moglo biti ni govora. Za vreme zimskih snežnih dana zatočenici su koristili sneg za pranje (trljanje snegom).

 

Voz za Jasenovac, foto: Wikipedia/Petar Milošević

Tek pred dolazak međunarodne komisije ustaše uviđaju potrebu da se za zatočenike podigne kakav takav bunar. I zbilja bunar je iskopan za 2 dana kod nove kuhinje. Time je omogućeno zatočenicima da dođu do vode neophodno potrebne za piće (i ako tu bunarska voda nije zdrava) i za pranje. Od toga dana zatočenicima je pružena prilika da se umivaju i kako tako očiste i peru. Kako je u logoru zavladala velika vašljivost, pa su vaši sa zatočenika prešle i na same ustaše, to su ustaše pred dolazak međunarodne komisije dovezli dva poljska vojnička kotla dezinfektora, koji su smešteni u jednu primitivnu baraku.

Zatim je prema skromnim i primitivnim sredstvima pristupljeno dezinfekciji i dezinsekciji zatočenika i njihovih stvari. Rezultat je bio taj, da su posle dezinfekcije zatočenici po desetak dana bili čisti i bez vašaka, ali su se zatim opet zavašili od drugih. Ustaše bojeći se da ne dođe do kakvih infektivnih bolesti a posebno tifusa naredili su da se dezinfekcija vrši stalno po grupama i na taj način suzbije vašljivost. No te sve mere su preduzete toliko kasno da se može slobodno tvrditi, da će zatočenici i nadalje u jakoj meri ostati vašljivi. Kanalizacije u logoru nema. WC-i – latrine su poljske (poljske jame iskopane pozadi baraka).

Po noći se nužda vrši u samim barakama u kante, koje se izjutra iznose i prazne. Obzirom na to smrad po noći u barakama je veoma velik, a sa zdravstvenog gledišta je to posve i jako štetno. Poljske latrine kada se napune zatrpaju se plitkim slojem zemlje, koga kiše speru a nečisti po okolici izliju. Tek krajem meseca januara 1942. god. pred dolazak međunarodne komisije podignuta je ambulanta i bolnica.

Pre toga ni ambulanta a kamoli bolnica nisu postojali. Do tog vremena bolesnici su ležali u stambenim barakama sa ostalim zdravim zatočenicima. Nisu imali nikakve nege niti pomoći, te su bili sasvim prepušteni sami sebi i Božjoj milosti. Redovna je pojava bila da je svakog jutra u baraci osvanulo po nekoliko mrtvaca.

 

Ustaše u Jasenovcu, Foto: Wikipedia

Od početka februara 1942. otpočele su sa radom ambulanta i bolnica. Međutim, zatočenici su se veoma nerado i tek u najvećoj nuždi služili ambulantom i bolnicom, a to s stoga što su ustaše svake dve do tri nedelje upadale predveče u ambulantu i bolnicu, i bolesnike podigli i isterali, te ih zatim „likvidirali” (ubili). Ubijanja su se delom vršila pred bolnicom delom na samom groblju. Zbog te činjenice zatočenici su teškom mukom išli u ambulantu i bolnicu, ali sila Boga ne moli, pa tako i bolest je naterala — hoćeš nećeš — već rezignirane i apatične bolesne zatočenike da traže lek pod smrtnom opasnošću.

Ishrana bolesnika je bila ispod svake kritike. Čak i za zatočenički logor ispod svakog očekivanja. U principu zatočenici su trebali dobiti tri put hranu na dan (izjutra, u podne i na veče), međutim u praksi smo dobijali mahom samo dva obroka hrane i to u podne i na veče, a tek tu i tamo pokatkad i izjutra. Jutarnja supa (kada smo je dobili ) bila je tzv. “ajnpren”. Kakva je ta supa bila neka kaže sama činjenica, tj. na 1.000 zatočenika dato je svega 4 kg brašna na zapršku bez masti.

Ručak se sastojao od kuvanog pasulja ili kupusa pripremljenih bez masti. Tek tu i tamo je kad kada data po koja kila masti za začin jela. Večera se takođe sastojala od supe od pasulja ili kupusa, a katkada od kuvanog krumpira u ljusci (3 komada za večeru). Hleba nismo mesecima ni videli a kamoli ga dobili.

Tek od 22. marta 1942. god. a obzirom na iscrpljenost zatočenika i predstojeće velike prolećne radove odlučile su ustaše da zatočenicima daju dnevno po 1/4 hleba kukuruznog (20 dkg). Tako slaba ishrana, a težak rad i nehigijena, izvršili su svoje. Svi zatočenici su odreda jako mršaveli i slabili a što ih je direktno zatim vodilo u smrt, jer kad obole i iznemognu tada bivaju redovno „likvidirani”.

Za celo vreme logorovanja zatočenik se sam ima da brine za svoje odevanje, obuvanje i posteljinu. Prilikom dolaska u logor ustaše zatočenicima oduzmu sve vrednije stvari, pa tako i svu suvišnu obuću, odeću, rublje, deke, toaletni pribor itd. dakle zatočenik u 90 od 100 slučajeva ostane samo u jednom odelu, jednim parom cipela, jednim na sebi odelom itd.

Kako svi zatočenici moraju da rade i to po svakom vremenu, ta se odeća i obuća brzo poderu. Sada je zatočenik primoran da nabavi sebi drugu odeću i obuću. Mahom zato svaki to postizava preko „grobara” koji sa mrtvih zatočenika prilikom sahrane skidaju odelo i veš. Grobari te stvari daju svojim prijateljima delom bez naknade, a delom traže naknadu u hrani ili cigaretama (šverc cigareta). Na taj način zatočenici postizavaju da ne ostanu goli i bosi.

 

Ustaše skidaju zatočenike, Foto: Wikipedia

Po propisu ustaša svi zatočenici moraju bez izuzetaka da rade. Niko ne sme biti besposlen osim bolesnika smeštenih u bolnici i ambulanti. U principu razlikujemo dve vrste rada: spoljni i unutrašnji rad. Radnici određeni za spoljni rad vrše najgrublje i najteže poslove kao: istovar i utovar robe i materijala u železničke vagone (logor ima industrijski kolosek vezan sa glavnom železničkom prugom), prenos građevinskog i ostalog materijala, podizanje baraka, zidanje zgrada, čišćenje snega, podizanje i održavanje nasipa itd.

Drugi deo zato ekipa mahom zanatlija zaposlen je u „lančari” i „obrtnoj grupi” i to kao: kovači, podšivači, limari, bravari, tapacireri, puškari, auto-mehaničari, elektroinstalateri, stolari, kolari, šnajderi, cipelari, brijači, keramičari, staklari, vešeri itd. te kao radnici ciglane. Oko 15 zatočenika zaposleno je na logorskoj ekonomiji, kao: stalari, kočijaši, kravari i muzari, senari, mesari, kobasičari, čuvari i negovatelji peradi, kuhari, nosači drva i vode.

Na kraju oko 25 zatočenika tzv. “GROBARA” zaposleno je svakodnevno na kopanju grobova i sahrani mrtvaca. Njihova je dužnost da svakoga dana postoji iskopana dugačka raka oko 15 metara za sahranu ubijenih i umrlih. To je svakidašnja predostrožnost jer svakog dana može ustašama da se pruži prilika za masovno ubijanje (ubijanje pri dolasku u logor, ubijanje iz “nastupa”, ubijanje na radu, ubijanje iz bolnice, ubijanje po kazni, te umrli). Svi radovi obavljaju se pod strogim nadzorom zatočenika — grupnika kao i samih ustaša. Rad kroz celo vreme mora biti brz, energičan i intenzivan.

Radi od 8 do 12 sati pre podne i od 1 do 6 posle podne. U važnijim slučajevima, koji su vrlo česti, radi se bez obzira na vreme neprekidno dok se rad ne završi. Svaka labavost u radu, svaki propust i si. kažnjavaju ustaše na licu mesta smrću.

Disciplina je u logoru “gvozdena”. Logor nema propisanog nikakvog pravila o životu i disciplini u njemu, niti postoje disciplinske kazne i postupci. Svaki pojedini ustaša ima pravo bez ikakve odgovornosti da ubije zatočenika čim to nađe za shodno. Šta to znači nije potrebno opisivati nego savesno i s tim samo konstatovati da ne prođe niti jedan dan a da bar jedan jedini ustaša ne iskoristi to svoje pravo.

 

Ustaše ubijaju zatočenike iznad raka, Foto: Wikipedia

Kao što je napred izloženo logor Jasenovac je ograđen 5 metara visokom žičanom ogradom, koja je široka 3 metra, osim toga oko logora je voda i močvare. Logor sa ostalim svetom vezan je samo jednim jedinim strogo čuvanim putem. Zbog toga svaki kontakt između zatočenika i spoljnog sveta je sasvim nemoguć. Nadalje isto je tako nemoguće civilima posetiti logor ili zatočenike, to je najstrože zabranjeno. Dalje zatočenici ne mogu pisati nikome, a niti pisma ma od koga primati. Isto tako ne mogu primati niti slati pakete. Svaki ma i pokušaj dopisivanja ili sl. kažnjava se odmah smrću.

Objavljeno je do duše da će zatočenici počev od 1. aprila 1942. god. moći dva puta mesečno pisati i dopisnice službenog formata svojim bližim, te od njih primati odgovore, a sve u veličini od 20 reči. Isto tako da će zatočenici moći primati jedanput mesečno pakete u težini do 5 kg. Dali će se to u istinu i ostvariti nemoguće je reći.

Židov ostaje Židov, pa i u logoru Jasenovac. Oni su i u logoru zadržali sve svoje mane no s tim, da su one sada vidnije. Sebičnost, lukavstvo, nesolidnost, tvrdičluk, podmuklost i konfidentstvo su njihove glavne odlike. Odmah po osnivanju logora u Jasenovcu Židovi su kao prvi zatočenici dopremljeni i to u većem broju. Tek za njima su počele pristizati grupe Srba. Brojčana nadmoć Židova u logoru nad Srbima bila je na prvi pogled očigledna i ona je stajala prema prilikama u srazmeru 1 : 5 do 1 : 8.

 

Srbi u Jasenovcu, Foto: Wikipedia

Zbog toga što su Židovi u logor došli pre Srba i u velikom broju to su oni uspeli da u zatočeničkoj hijerarhiji prigrabe sve važnija mesta. Tako da je danas unutrašnja logorska uprava stvarno u njihovim rukama. Oni ljubomorno čuvaju, da se Srbi ne uvuku na položaje, pa s toga stalno i vešto intrigiraju protiv Srba. Kako ustaše imaju više poverenja u Zidove to im intrigiranje i uspeva. Tako Srbi, pored toga što stradaju od ustaša, stradaju i od Židova.

Židovska logorska uprava svesno i smišljeno protura Židove na lakša radna mesta i razne položaje i zvanja, koja se virtuoznošću izmišljaju samo da jedni drugima olakšaju radni položaj. Međutim, i pored svega toga smrtnost među Židovima je veća nego među Srbima, a to s toga, što su neotporniji, nisu navikli na teške radove, te što se ne čiste i ne uređuju. Retko je koji Židov čist i uredan. Većina ih predstavljaju leglo i rasadnik vaši i nečistoće. Primera radi iznosim da je Pordes, bivši dirigent beogradske opere, umro od nečistoće i vašljivosti. Po njemu su bili grozdovi vašaka, koje su ga formalno jele.