Šta to čoveka može da natera da se prijavi na putovanje za koje zna da se sa njega nikada neće vratiti? I to ne svojoj kući, u svoj grad, u svoju zemlju... Nego čak ni na planetu Zemlju?
Beograđanka Ljubinka Nikolić (51), koja je ušla u najuži krug za izbor četvoro Zemljana koji bi u organizaciji holandske nevladine organizacije „Mars jedan” trebalo trajno da se nastane na Crvenoj planeti, u razgovoru za Novosti jednostavno kaže:
– Postoji li veći izazov za čoveka od letenja? Od mogućnosti da se vine u kosmos. Na pustom Marsu da sadi biljke, stvara kiseonik, da omogući da na Crvenoj planeti jednoga dana žive i drugi ljudi? Imam 51 godinu, a planirano je da na taj put krenem za deset godina. Imaću tada 61 i priliku da ostatak života pretvorim u misiju. Zar je važno gde ćemo umreti? Ja nemam ništa protiv da to bude na Marsu.
Diplomirala je u Beogradu geologiju, a na Univerzitetu u Njujorku magistrirala geografiju, obišla je više od 50 zemalja sveta.
– Jula 2013, na televiziji sam videla poziv holandske nevladine organizacije upućen Zemljanima koji bi želeli da se nastane na Marsu. To sam čekala ceo život. Odmah sam se prijavila, a nedavno saznala da sam jedna od 100 odabranih u najuži izbor za odlazak na ovo istorijsko putovanje. Prijavilo nas se 200.000 iz celog sveta. Posle dva kruga ozbiljnih testova, vrlo detaljnih lekarskih pregleda, odabrano je nas 1.000. Usledio je obiman test iz psihologije i opšteg obrazovanja kod dr Norberta Krafta, selektora astronauta NASA. Sada nas je ostalo 100. Do kraja godine, negde na Zemlji, održaće se rijaliti šou, koji će „suziti krug” na 24 Zemljanina. Ka Marsu, prvih četvoro, krenuće najranije 2024. godine – kaže uzbuđeno Ljubinka za Novosti.
Sa avanturističkim sjajem u očima, Ljubinka priča kako će, ako bude imala sreću da bude izabrana, do Marsa putovati sedam meseci.
– Zamislite samo koliko je to veličanstveno, lepo i uzbudljivo – prenosi na nas deo svog ushićenja i otkriva da će za “četvorku” sa Zemlje, humanoidni roboti prethodno pripremiti naseobinu blizu Marsovog ekvatora, gde bude bilo najviše zaleđene vode.
– Plan je da se led zagreva, da isparava i da se kondenzuje. Tako ćemo dobiti vodu koju ćemo koristiti za veštačku proizvodnju useva i za “pravljenje vazduha”. A kada stignemo, čekaće nas “kuće”, vazduh sa dovoljno kiseonika, solarne ćelije za prozvodnju struje. Ponećemo i hranu da imamo za neko vreme. Uz to, svi ćemo biti lekari, pekari, apotekari, frizeri, veterinari, poljoprivrednici i ko zna šta još. Iz naseobine ćemo moći da izlazimo samo u skafanderima, i to na određeno vreme – priča Ljubinka bez naznake sumnje da će za deset godina četvoro ljudi živeti na Marsu, da će sami uspeti da proizvode hranu, popravljaju uređaje koji im obezbeđuju život na pustoj planeti, da će lečiti jedni druge, da će se boriti sa depresijom, osećajem izgubljenih i jedinih u svemiru, nostalgijom…
Držaće ih, kako veruje, misao o veličini sopstvenog pionirskog poduhvata.
– Bojim se jedino da neću biti dovoljno dobra da prođem preostali odabir. Važno je da projekat uspe, a meni je ovo proces u kom očekujem neočekivano i neprekidno učim.
I ona je, priseća se, još u detinjstvu želela da otkriva tajne Zemlje i svemira.
Ne može je, tvrdi, ništa naterati da se predomisli. Čak ni sudbinska, životna ljubav sa Zemljaninom na belom konju. A, dok ne krene na Mars, Ljubinka Nikolić je, ovih dana, posle povratka sa privremenog rada u Kini, u potrazi za poslom u svojoj struci. Bilo gde na Zemlji.
– Dugo sam živela u Njujorku, potom u Italiji i Španiji, donedavno u Kini. Porodica i prijatelji razumeju moj istraživački duh. Ima i onih što ironično kažu: “Ti ćeš kao da odeš”. Njih, kaže, dalje ne sluša, a “mozak” resetuje na “muziku kosmosa”.
NEMA BESMRTNIH
Osim Ljubinke, šansu da nastane Mars ima 30 kandidata iz Evrope, 39 iz Severne i Južne Amerike, 16 iz Azije i po sedam iz Australije i Afrike. Oni koji odu nikada više se neće vratiti na Zemlju. Nikada više neće dodirnuti ni zagrliti najbliže. Nije li, zato, odlazak teška odluka?
– Rastanak je neizbežan, jer niko nije besmrtan. Ni oni koji ostanu na Zemlji, ni oni koji krenu na Mars. Zato nema veze gde ćemo umreti, ali je važno kako i zašto smo živeli – odgovara Ljubinka.
PONEĆE TRI STVARI
Ne strahuje naša sagovornica ni od mogućeg susreta sa “malim zelenim”. Na Marsu ih, kaže, sigurno nema, ali ne skriva da veruje da intelektualni život postoji negde van Zemlje. Bilo bi joj, tvrdi, drago da upozna i drugu civilizaciju.
– Zato ću sa sobom poneti tri “stvari”. Krstić da se zna ko sam i odakle sam, “dozu” srpskog inata da istrajem i malo šarma i duha Đorđa Balaševića. A, nedostajaće mi jedino plivanje – priča naša sagovornica
