Noćas ćemo već po običaju pomeriti časovnike za jedan sat unapred i tako ćemo se, kao i svake godine, prebaciti na letnje računanje vremena. Ovo radimo zbog toga što smo poslednje nedelje oktobra pomerili časovnike u suprotnom smeru kada smo koristili zimsko "prirodno" računanje vremena. Ipak, da li znate zbog čega je nastala ova "zbrka" i od kada je Srbija uključena u nju?
Cela ideja pomeranja vremena nije tako stara i regulisana je zakonima većine zemalja sveta tek u 20. veku. Sve se zasniva na činjenici efikasnijeg korišćenja dnevnog svetla.
Na primer, u januaru sunce izlazi oko 8 časova dok u julu to čini već oko 5h. Zimi zalazi oko 16 časova dok je leti vidljivo i posle 21h. E sad… ljudi svoje aktivnosti uglavnom započinju i isto vreme, oko 7 časova, pa bi to značilo da leti „gube” skoro dva sata dnevne svetlosti. U vreme kada se većina poslova obavljala na polju, ovo je bilo veoma važno.
Da problem može da se reši jednostavnim pomeranjem sata unapred ili unazad u odnosu na „prirodno” vreme prvi je zaključio, krajem 19. veka, Džordž Vernon Hadson, entomolog sa Novog Zelanda. On je sakupljajući primerke za svoju kolekciju insekata, uočio koliko je za ljude bitno da iskoriste dnevnu svetlost. Zato je u svom radu pred Kraljevskim društvom u Velingtonu predložio letnje pomeranje vremena za dva sata.
Međutim, ideja bi verovatno ostala zaboravljena da je, deset godina kasnije, nije vaskrsao britanski preduzimač i graditelj Vilijam Vilet. Priča kaže da je Vilet tokom jednog ranojutarnjeg jahanja po okolini Londona, u leto 1905. godine primetio kako veliki broj ljudi i dalje spava iako je sunce odavno izašlo. I tako je, znajući da se vreme sunčevog izlaska menja tokom godine, Vilet pokrenuo veliku kampanju za uvođenje takozvanog „britanskog letnjeg vremena”.
Neumorno lobirajući sve do Prvog svetskog rata, Vilet je pridobio neke poslanike u engleskom parlamentu, uključujući i tada mladog Vinstona Čerčila. Nažalost, Vilet nije dočekao da vidi pobedu svog sistema. Umro je za vreme epidemije gripa 1915. godine.
Ironično, njegov predlog je prvo prihvatila jedna „neprijateljska” sila. Nemačka je 1916. godine zakonom regulisavši „letnje” računanje vremena, postala prva zemlja čiji su građani pomerali časovnike. Britanci su ih sledili 1921, a potom i gotovo sve evropske zemlje i SAD.
Na južnoj hemisferi početak i kraj letnjeg vremena je obrnut u odnosu na severnu.
Sistem koji nikada nije postao jedinstven
Pomeranje kazaljki u zapadnoevropskim zemljama, masovno je uvedeno početkom 1970-ih godina, sa obrazloženjem da se time „produžava” dan, omogućava ušteda u potrošnji električne energije, povećava produktivnost, poboljšava prilagođavanje ljudi i radni dan čini efikasnijim.
Ipak, sistem promene kazaljki ni danas nije jedinstven, već države to obično rešavaju samostalno. U Evropi, bez Islanda i Rusije, za prelazak na letnje vreme određen je poslednji vikend u martu.
Srbija je počela da koristi letnje računanje vremena prvi put 27. 3. 1983. Od 1995. godine satovi su se vraćali u poslednjoj nedelji septembra i to na osnovu odluka koje je donosila Vlada. Godine 2006. donet je zakon kojim je letnje računanje vremena usklađeno sa Evropskom unijom.
Danas čak 110 od 192 države na svetu koristi letnje ukazno vreme. Početkom 2011. godine, tadašnji predsednik Rusije Dmitrij Medvedev početkom doneo je odluku da u toj zemlji ukine pomeranje časovnika. Rusija je tako 27. marta te godine poslednji put pomerila časovnike zauvek ostavši u „letnjem” vremenu. Time se Rusija pridružila Islandu, koji je do sada bio jedina evropska zemlja koja ne pomera satove.
Sistem pomeranja sata se ne koristi ni u Kini, Japanu, Južnoj Koreji i širom afričkog kontinenta, gde ova mera nikad nije stekla širu popularnost.
* Dopala vam se ova priča? Lajkujte nas na Facebook-u i vaša dnevna doza istorijskih zanimljivosti stiže!
