MONSTRUOZNI PROJEKAT NACISTA I SEKTAŠA: Užasna kolonija u Andima koja je odnela VIŠE OD HILJADU ŽIVOTA!

Kolonija Dignidad
commons.wikimedia.org/Zazil-Ha Troncoso 2

Muškarci i žene bili su takođe odvojeni i često drogirani, dok je lider kulta seksualno zlostavljao dečake, a povremeno i devojčice.

 

Jug Čilea, tačnije 35 kilometara udaljeno od grada Paral, mesto je jednog bizarnog poglavlja ere diktatora Augusta Pinočea. U tom delu Čilea je sveštenik i bivši nacista Paul Šefer, koji je 1961. godine pobegao iz Nemačke sa još stotinama osumnjičenih za saradnju sa nacistima skrasio i osnovao užasavajuću sektu.

Mesto okruženo Andima bilo je idealno za Šeferov monstruozni projekat osnivanja sekte. Ona je funkcionisala poput države u državi, a u tu su se dogodili strašni zločini. Sekta je bila poznata pod nazivom “Colonia Dignidad”, što je zapravo bilo ime za tu čudnu ‘koloniju’ sektaša i nacista. Čileanska vlada u početku je ignorisala događaje u Paralu, ali onda je usledila saradnja sa Pinočeovim režimom, pa je u koloniji počela praksa koja se može opisati pravim terorom – deca su pri rođenju odvajana od roditelja i odgajana su u tzv. vrtiću smeštenom u koloniji. Muškarci i žene bili su takođe odvojeni i često drogirani, dok je Šefer seksualno zlostavljao dečake, a povremeno i devojčice.

Mesto je služilo i kao utočište za odbegle naciste, kao što su bili Volter Rauf “izumitelj” gasnih komora i zloglasni Jozef Mengele zbog čega je međunarodna zajednica često u Čile slala zahteve za njihovim izručenjem, ali Pinoče je to ignorisao. Sve se naime i odvijalo sa Pinočeovim znanjem, ali i blagoslovom, a njegov šef tajnih službi, general Manuel Kontreras često je posećivao koloniju.

Zahteve je slala CIA, ali i Centar Simon Vizental. Ova istinita priča postala je inspiracija za film “Kolonija” u kojoj naslovnu ulogu igra Ema Votson. Radnja se događa sedamdesetih godina, dok je kolonija još postojala, a Votsonova glumi devojku čijeg su verenika oteli Pinočeovi agenti, a kako bi ga spasila odlučuje da se priključi kultu, iz kojeg nikada niko nije izašao živ.

U koloniji trpi razne torture, svaki dan je tuku, dok ona svakodnevno obrađuje zemlju, kuva, čisti… I prava “Colonia Dignidad” živela je uglavnom od poljoprivrede kojom su se bavili članovi sekte. Mesto je bilo okruženo bodljikavom žicom, imalo je čak i nadgledni toranj, reflektore po celom posedu, te hangar sa oružjem u kojem se nalazio čak i jedan tenk.

Šefer je u koloniju uveo strogu disciplinu, kojom se htela uspostaviti potpuno čista duhovnost, a one koji se te discipline nisu pridržavali bi pretukli, mučili i drogirali kako bi postali poslušni. Ali sam Šefer se te discipline nije pridržavao. Pre svega odnosilo na to kako je gledao na seksualnost – silovao je i mučio dečake, a nakon raspuštanja kolonije 11 porodica ga je tužilo zbog seksualnog zlostavljanja.

Osim što su u koloniji bili zatvoreni izmanipulisani članovi sekte, dok je trajala Pinočeova diktatura bio je to i centar za mučenje čileanskih tajnih službi. Amerikanac Majkl Taunli, sin jednog od šefova Forda koji je radio za CIA-u u Čileu i Venecueli, za Coloniju Dignidad je dizajnirao sobu za mučenje. Taunli je bio i i Pinočeov plaćeni ubica, a 1976. godine optužen je za ubistvo bivšeg čileanskog ministra spoljnih poslova Orlanda Leteliera.

Taunli danas živi u Americi u programu zaštite svedoka. Članovi sekte živeli su po sobama, a u svakoj po njih pet ili šest. Nisu imali nikakvih posebni ličnih stvari, osim pidžama, jednu presvlaku za rad, jednu za odmor i nedeljnih zaliha donjeg rublja. Sve ostalo, uključujući cipele, bilo je zaključano u ormarima. Svako jutro su zajedno doručkovali, uvek mleko i hleb premazan marmeladom, a onda bi išli na posao – muškarci zahtevne fizičke poslove, a žene ‘laganije’, poput kuvanja, čiščenja i spremanja štala, dok su neke radile i kao medicinske sestre.

U zajednici nije bilo telefona, televizije i kalendara, a članovima je bio zabranjen seks. Ni danas se ne zna šta se dogodilo sa 1100 ljudi, koji su nestali u koloniji. Kolonija kakva je bila se raspala nakon raspada Pinočeovog režima, iako je zapravo postojala još neko vreme, ali pod imenom Vila Baviera. Pod tim imenom postojala je sve do 2013. godine.

Šefer je 1997. pobegao iz Čilea kada su krenule optužbe o seksualnom zlostavljanju, a uhapšen je 2005. godine u Argentini i isporučen Čileu. Dobio je 20 godina zatvora, ali umro je u zatvoru 2010. godine od srčane bolesti.



loading...