Posle kraja Prvog svetskog rata i demobilizacije Vrhovna komanda Srbije preimenovana je u Glavni generalštab vojske i mornarice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ostareli i proslavljeni Živojin Mišić postavljen je za prvog načelnika ove ustanove, a upravo tu se i odigrao jedan nemili događaj između regenta Aleksandra Karađorđevića i starog vojvode.
Vojvoda Živojin Mišić zapamćen je kao jedan od najvećih vojskovođa Srbije, ali i čovek “bez dlake na jeziku” koji uvek govori iskreno i ono što misli. Zbog toga je čitavog života imao problema, a to ga je u više navrata koštalo i napredovanja u službi. Ipak, Mišić nije bio karijerista i nije se mnogo obazirao na titule i zvanja.
– U ratu se lako gubi glava, ali se lako gubi i obraz – govorio je, a čast i obraz bili su mu najvažniji i u mirnodopskim danima.
Zbog toga je sledeća priča koja se zbila sredinom 1920. godine bila žestok udarac na zdravlje već ostarelog vojvode.
Naime, nakon što se, iako bolestan, Mišić prihvatio dužnosti načelnika Generalštaba vojske i mornarice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, vrhovni komandant, regent Aleksandar Karađorđević, svratio je u njegovu kancelariju koja se tada nalazila u zgradi Vojne akademije i zatražio da mu vojvoda Mišić odmah saopšti detaljne podatke o nekoj malo važnoj stvari.
Vojvoda je pozvao svog ađutanta i izdao naređenje da mu se potrebni podaci pronađu u arhivi i dostave, ali regentu ovo nije bilo dovoljno dobro.
– Pa zar vi o tome ne znate? – pitao je Mišića.
– To je takva kaplarska sitnica da ja nju ne samo da ne mogu nego i ne treba da pamtim – odgovorio je vojvoda.
Izgleda da je ova opaska uvredila vrhovnog komandanta.
– Zar je to sitnica kad ja tražim!? – upitao je ljutito.
– Ma ko da je traži to je sitnica, i ja to ne znam – obrazložio je Mišić.
Ovo je potpuno razbesnelo regenta Aleksandra.
– Ne znate! A šta vi znate? Vi ništa ne znate! Ništa! – povikao je.
Ovako oštar stav je verovatno mnogo povredio ostarelog vojskovođu. Odgovorio je u svom stilu.
– Ja ništa ne znam? Pa zar vi to tek sada vidite, posle Mionice i posle Suvoborske i Kolubarske bitke, posle Bitolja i Kajmakčalana, posle Dobrog Polja i zarobljavanja maršala Makenzena i posle Slovenije. Vidi se koliko ste vi vidovit kada tek sada zapažete da ja ništa ne znam. Čudim se i ne mogu dovoljno da se načudim što me još držite i trpite na ovom mestu. Postarajte se da za ovo mesto nađete pogodnije lice koje više zna, a ja onako mislim da mi ovde više nije mesto – rekao je.
Nije mnogo prošlo, a Živojin Mišić je pao u bolesničku postelju. Upućen je na lečenje u Pariz ali, nakon što je utvrđeno da se za njega ne može mnogo učiniti, tražio je da se vrati u Beograd.
Poslednje dane je proveo u Vračarskom sanatorijumu. Četrnaest meseci se borio sa bolešću. Za to vreme, Aleksandar Karađorđević ga je posetio samo jedanom, na Petrovdan 1920. nakon čega je održao govor odavši Mišiću najveće poštovanja i ističući njegove zasluge u borbi za slobodu Srbije.
Vojvoda Živojin R. Mišić je preminuo u Beogradu 20. januara 1921. u 5.30 časova pre podne. Bilo mu je 65 godina.
