Analiza krvi jedne od najstarijih i najzdravijih žena dala je odgovor zašto je smrt neizbežna.
Hendrike van Andel-Šiper je rođena 1890. godine i jedno vreme je bila najstarija žena na svetu, a zdravlje ju je dobro služilo sve do smrti 2005. godine. Želja joj je bila da se njeno telo nakon smrti donira nauci i da se svi rezultati istraživanja objave zajedno sa njenim imenom.
Tako su naučnici počeli analize njene krvi i drugih tkiva dok je još bila živa kako bi utvrdili do kojih promena dolazi starenjem.
Analize su pokazale da je naš životni vek ograničen sposobnošću matičnih ćelija da obnavljaju tkiva. Kada ne mogu više da obnavljaju tkiva, matične ćelije umiru, smanjujući tako kapacitet tela da obnavlja ćelije i tkiva.
Pred smrt gospođe van Andel-Šiper, čak dve trećine belih krvnih ćelija je poticalo samo od dve matične ćelije, što znači da su sve matične ćelije sa kojima se rodila već bile mrtve.
Glavna autorka studije, Hene Holstege postavlja pitanje da li postoji određen broj puta koliko se matične ćelije mogu podeliti i da li je moguće izbeći ograničenost podele zamenjivanjem ćelija.
Druga činjenica koja ukazuje na smrt matičnih ćelija kod gospođe van Andel-Šiper jesu oštećene telomere na hromozomima koje se skraćuju svaki put kad se ćelija podeli. Telomere u belim krvnim ćelijama bile su oko 17 puta kraće od onih u moždanim ćelijama koje skoro da se i ne dele tokom života.
Tim naučnika je pretpostavio da postoji samo jedna ili dve matične ćelije koje obnavljaju bela krvna zrnca na osnovu uzorka mutacije koji je bio sličan u svim ćelijama. Pronađene mutacije su rezultat greške u replikaciji DNK tokom života gospođe van Andel-Šiper.
Holstege kaže da se rađamo sa oko 20.000 matičnih ćelija od čega oko 1.000 učestvuje u aktivnom zamenjivanju krvi. Tokom života se smanjuje broj aktivnih matičnih ćelija, a njihove telomere se skraćuju dok ne umru, prenosi „Webtribune”.
Holstege se nada da bi jednog dana bilo moguće podmlađivanje ćelija ubrizgavanjem matičnih ćelija koje su izvađene ranije u životu. Na ovim ćelijama ne bi bilo mutacija, a telomere bi bile dugačke. Ipak, možda je ovako nešto moguće samo kod krvi, ali ne i kod ostalih tkiva.
