DIKTATURA SPAVAĆE SOBE: Lenjin je promenio sudbinu sveta, ali pravu revoluciju izvela je NJEGOVA ŽENA

Lenjin
Wikipedia

Čak i najzagrižeiji pobornici socijalističke revolucije Lenjina će uvek doživljavati kao vođu velikog prevrata posle koga svet više nije bio isti. Ipak, možda jaču i upečatljiviju ulogu u životu "najvećeg komuniste" imale su dve žene, jednako posvećene političkim idealima koje su zajednički sledili.

 

Fotografije Vladimira Iljiča Lenjina izgledaju surovo i odlučno, što je i očekivano kada je reč o čoveku koji je po svojoj prirodi i životnom pozivu bio revolucionar, izgnanik i većim delom života nepoželjna osoba u domovini ali i u inostranstvu. Čak i najzagrižeiji pobornici revolucije će ga uvek doživljavati kao vođu velikog prevrata posle koga svet nikada neće izgledati isto. Ipak, možda jaču i upečatljiviju ulogu u njegovom životu imale su dve žene, jednako posvećene političkim idealima koje su zajednički sledili.

Žena iz senke

 

Zvanična supruga vođe svetskog proleterijata bila je Nadežda Krupskaja, istaknuta aktivistkinja revolucije i kasniji politički radnik u Sovjetkom Savezu. Bila je dete plemića bez zemlje, a još kao mala se isticala po odlučnosti i bistrini. U detinjstvu je više vremena provodila družeći se sa dečacima.

Godine 1894. na sastanku marksističkog kružoka upznaće svog budućeg supruga Vladimira Uljanova. U političkom delovanju tada zabranjene organizacije, pokazivala je jednaku ako ne i veću srčanost od Lenjina, postavši mu verna podrška u njegovim beskompromisnim stavovima. Samo godinu dana kasnije oboje su uhapšeni od strane carske policije.

Osuđeni su na izgnanstvo, a prva destinacija je bio Sibir. Već 1898. godine venčali su se u sibriskom gradu Šušenskoje, u crkvi Petra i Pavla iako su već tada bili osvedočeni ateisti. Krupskaja je u danima izgnanstva zadržala izgled mlade i lepe žene, ali u njenom ponašanju preovladavala njena bezrezervna podrška Lenjinu i revoluciji. Paradoksalno svemu što će kasnije uslediti, upravo su godine izgnanstva bili period kada su njih dvoje bili najsrećniji u braku. 

Tokom desetak turbulentnih godina u egzilu Nađa i Vladimir su promenili više destinacija u Engleskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Na kraju su se ipak skrasili u Parizu gde će kasniji vođa revolucije u jednom pariskom kafeu upoznati drugu fatalnu ženu u svom životu – šarmantnu francuskinju Inesu Arman.

 

Nadežda je brzo primetila da između Vladimira i Inese postoji fatalna privlačnost ali se tome nije protivila iako su bili u već poodmaklom braku. Pojedini istoričari tumače njenu ravnodušnost kao odraz lične posvećenosti revoluciji koja je kako kažu bila veća i od Lenjinove.

Drugo tumačenje se poziva na zdravstveno stanje Krupskaje koja je u tom periodu zbog velikih problema sa štitnom žlezdom doživela kolaps endokrinog sistema koji će ubrzo uticati na njenu fizičku privlačnost. Stoga je sasvim neuobičajeno podržala romansu Inese i Vladimira.

Tome je doprinela i činjenica da se Inesa već uveliko ostvarila kao majka. Sovjetskim Savezom su kolale glasine da je Francuskinja Lenjinu rodila naslednika. To je ipak malo verovatno, zbog Lenjinovih zdravstvenih problema, i famoznih spekulacija o sifilisu koga je navodno pokupio u studentskim danima.

Žena koja je rušila tabue i prkosila normama

Inesa je neraskidivo bila vezana za Rusiju jer se posle očeve smrti  preselila u Moskvu, gde je odgajana na imanju jedne rusko-francuske porodice. Obrazovana i umetnički nastrojena, udala se za jednog od sinova bogate porodice u kojoj je živela. Iz tog braka se rodilo četvoro dece, ali konfor u kome je tih godina obitavala nije nešto što joj se činilo primamljivim.

 

Političkim idejama boljševizma ju je na sopstvenu nesreću zarazio suprug Aleksandar Arman, zajedno sa sopstvenom braćom. Inesa je bila pod velikim utiskom i revolucionarnim žarom nakon čitanja Lenjinove knjige “Razvoj kapitalizma u Rusiji”.

Borbu za ostvarivanje ideala jednakosti, započela je kada je kao mlada učena žena osnovala školu za decu radnika i seljaka. Istovremeno, Inesa se zaljubila u brata svoga muža, Vladimira sa kojim će kasnije dobiti dete. Tada su je ruske carske vlasti primetili, uhapsili i prognali na Daleki sever Rusije.

Uspela je da pobegne u Zapadnu Evropu gde je otpočela novu epohu u svom životu.

Inesa Arman je prvi put je srela Vladimira Lenjina u Parizu ili Briselu. Nju je odmah privukla harizma i što je važnije, njegovi revolucionarni ideali. Definitivno se preselila u Pariz 1909. godine, gde su  Nađa i Lenjin živeli.

Mnogima je u glavi romantična slika zaljubljenog para (ili tria) ali su svi zajedno živeli život izgrednika, prognanih radikalnih socijalista. Lenjin i Inesa nisu vodili duge šetnje pod mesečinom pored Sene niti uživali u zagrljaju ispodi Ajfelovog tornja. Umesto toga, njihova romantična privlačnost je opstajala zbog činjenice da su bili ideološki saputnici.  Čudna veza utroje je doživela vrhunac kada su se Nađa i Vladimir preselili u Krakov, a i Inesa zajedno sa njima. 

Nekoliko godina docnije, Prvi svetski rat je besneo Evropom. Lenjin je verovao da Rusija mora da okonča svoju umešanost u rat bez obzira na cenu koju bi platila teritorijom. Shodno svojim patriotskim osećanjima, Inesa je priželjkivala veće rusko prisustvo u ratu kako bi njena domovina Francuska bila spašena od nemačkog uništenja. Tada se prvi put žestoko usprotivila Lenjinu.

– Što se tiče odbrane tvoje zemlje, za mene je krajnje neprijatno što nam se mišljenja razilaze. Hajde da porazgovaramo oči u oči – pisao je Lenjin svojoj ljubavnici.  

Prema svedočenju njihovih savremenika sintagma “oči u oči” bila je zapovest da dugogodišnja sledbenica popusti pred odlukom vođe, što se i desilo. 

Tako je čitav njen život ostao posvećen Lenjinu kao i život Nadežde Krupskaje. Nepokolebljivu odanost je dokazala i prateći ga u tajnom putovanju vozom koji je Nemačka obezbedila da bi vratila Lenjina kući. Početak haosa i revolucije u Rusiji, značio je i vrhunac njihove zajedničke saradnje.

 

Sa Lenjinom do kraja

 

Lenjin je posle revolucije postao zaokupljen previranjima u ruskom društvu. Počevši od njegovog povratka pa do kraja života, on i njegova zvanična žena, Krupskaja su bili praktično nerazdvojni. 

Što se Inese tiče, ostala je verna revolucionarnim idealima ali kao borac za ženska prava. Poslednje godine života je provela u neumornom organizovanju Međunarodnih konferencija žena komunističkog pokreta. To ju je dovelo do prevelike iscrpljenosti pa se odlučila na preko potreban odmor koji je provela na Kavkazu.

Godine izgnanstva, zatvora, putovanja i rada uništle su njeno zdravlje. Dobila je koleru i ubrzo preminula u svojoj 46. godini. Umrla je sama, daleko od čoveka koga je tako volela i koji joj je bio idol.

 

Lenjin je zahtevao da njeno telo bude vraćeno u Moskvu i bude sahranjeno u Kremlju, pored Crvenog trga. Samo tri i po godine kasnije umro je i Vladimir Iljič Lenjin od posledica atentata koji je i pored velikih napora bio fatalan po njega.

Nađa je kao komunistički aktivista živela sve do 1939. i početka Drugog svetskog rata.



loading...