Neustrašiva novinarka provela je deset dana u ustanovi za mentalne bolesnike i otkrila mnoge strahote.

 

Elizabet Kokran Siman, poznata po svom novinarskom pseudonimu Neli Blaj, rođena je 5. maja 1864. u američkoj Pensilvaniji, kao jedno od petnaestoro dece. Od detinjstva je sanjala da postane spisateljica, a porodica ju je doživljavala kao buntovnicu koja se ne uklapa u ono što se očekuje od “mlade dame” tog doba. Kad je Elizabet imala šest godina, njen otac je umro, a majka se preudala da bi financijski zbrinula porodicu. Njen očuh je bio vrlo nasilan muškarac koji je zlostavljao njenu majku, braću i sestre, pa je naposletku došlo i do razvoda. Elizabet je tada shvatila da će morati da izdržava majku, pa je upisala učiteljski fakultet kako bi postala profesorka.

Međutim, kako je zafalilo novca za njeno školovanje, majka i ona su otvorile pansion. I dalje je sanjala o tome da piše, pa je uspela da se zaposli kao dopisnica Pitsburg Dispeča za 5 dolara nedeljno. Ono što je delovalo kao hobi i honorarni posao ubrzo se pretvorilo u veliku avanturu i uspeh. Poznata po želji da istražuje, oduševljavala je člancima u kojima je otkrivala užasne uslove rada i neravnopravan tretman žena i dece u brojnim fabrikama. Vođena uspehom, 1887. se preselila u Njujork – gde je postala pionirka ženskog istraživačkog novinarstva i legenda novinarstva.

 

Tajni zadatak

Kasnih 1880-ih, novine su bile prepune izveštaja o zlostavljanju u raznim ustanovama za mentalne bolesnike, a 23-godišnja Elizabet je odlučila da ode na tajni zadatak kako bi razotkrila stvarne uslove kojie vladaju u ustanovama za psihičke bolesnike, a ne one koji se prikazuju javnosti. Zaputila se u bolnicu za psihijatrijske slučajeve smeštenu na ostrvu Blekvel.

Sitna, elegantna i zgodna Elizabet, da bi izgledala uverljivo, obukla je iscepanu staru odeću, prestala je da se kupa i da pere zube. Osim toga, satima je pred ogledalom uvežbavala “ludački izraz lica”. Pogled u daljinu izgleda najluđe, zapisala je tad u dnevniku. Uskoro je počela dezorijentisano lutanje gradom u kom bi pričala sama sa sobom, dobacivala ljudima, izgledajući labilno. Neko je pozvao policiju i Elizabet je odvedena na psihološko promatranje – baš kako je i želela. Rekla je da se ničega ne seća, pa ni toga kako je završila u Njujorku. Uskoro je prebačena u bolnicu na ostrvu Blekvel (današnje ostrvo Ruzvelt).

Zamka za pacove

Provela je deset dana prikupljajući informacije – uskoro shvativši da je ta ustanova “zamka za pacove”, kako ju je nazvala.

 

To prljavo i prenapučeno mesto u koje se vrlo lako ući i gotovo nemoguće izaći – tim je rečima opisala ozloglašenu ustanovu za mentalne bolesnike.

Ta bolnica je otvorena 1839. kao prva komunalna bolnica za duševne bolesnike, ali kad joj je ukinuto državno finansiranje, sve je ostalo pod znakom pitanja. Neli Blaj je bila prva novinarka koja je na tajnom zadatku zaista ušla u ludnicu u svojstvu pacijenta, a ono što je pronašla premašilo je njena najgora očekivanja.

Opisala je nesavesne i brutalne lekare, grube, masivne i agresivne bolničare koji su gušili, tukli i maltretirali pacijente, kao i urin po podu. Hrana je bila užegla, posteljina prljava, krv od tuče posvuda, a ljudi su bili vezani danima.

Lečili su je zdravu

– Tamo je bilo žena koje su izgledale sasvim zdravo i koje su mi ispričale da su tamo završile jer je suprug hteo da ih se reši jer je našao novu ženu, a sve što je trebalo da je strpa unutra bio je jedan svedok nestabilnog ponašanja, kao sumnje na pokušaj samoubistva – zapisala je Neli.

Neki od pacijenata bili su stranci koji su tamo završili jer ih niko nije razumio, kao i ljudi s blažim psihičkim smetnjama, poput depresije. Neli je iz prve ruke iskusila tretman koji doživljavaju pacijenti, a njen članak objavljen je u magazinu World.

 

Priča je doživela ogroman uspeh, a Neli je uspela da izađe iz ludnice – nakon što je danima bezuspešno objašnjavala lekarima ko je i šta radi tamo, tako da je njen urednik sam i nepozvan došao da potvrdi njenu priču, sluteći da je nešto pošlo po zlu. Našao ju je pod sedativima, što je uobičajena praksa umirivanja “nestabilnih pacijenata”.

Nakon objavljivanja, njen izveštaj o neviđenoj okrutnosti takvih ustanova izazvao je javne i političke akcije koje su dovele do brojnih reformi, a Neli je celo svoje iskustvo opisala u knjizi “10 dana u ludnici”.

Kasnije je postigla globalan uspeh i status internacionalne zvezde putovanjima oko sveta – brodom, balonom, vozom i drugim prevoznim sredstvima.