Narodne nošnje imaju posebnu važnost za jedan narod, a svaka od njih krije zanimljivu priču vezanu za njen nastanak. Njihovom restauracijom i čuvanjem od zaborava bavi se jedna Beograđanka koja poseduje i zavidnu kolekciju porcelanskih lutaka obučenih u nošnje različitih naroda koje je sama izradila.

 

Narodna nošnja je važan deo kulture i tradicije jednog naroda, a ona pored estetskih kvaliteta, odražava posebnost tog naroda i njegov etnički identitet. Sve ovo je uticalo na Biljanu Ećimović iz Beograda da počne da pravi replike narodnih nošnji za porcelanske lutke.

Sve je ovde urađeno pažljivo, sa mnogo ljubavi i, pre svega, istorijski tačno! O samom izgledu nošnje Biljana konsultuje stručnu literaturu, ali i kustoskinju Etnografskog muzeja Oliveru Šarac. Zato verovatno i ne čudi što ova kreativna gospođa ima “pun kufer” zanimljivosti i anegdota vezanih za svaku od svojih kreacija.

 

U Biljaninoj kolekciji se za sada nalaze lutke obučene u nošnje koje potiču iz različitih delova Srbije, ali i Grčke, pa čak i jedna iz Rusije! Dve lutke, ipak, imaju posebno zanimljivu priču.

– Lutka iz Osijeka jedina ima puštenu kosu, što je za to vreme bilo jako neuobičajeno.

 

Jedina lutka u Biljaninoj kolekciji koja ima puštenu kosu, Foto: Dnevno.rs/Ivan Tošković

Zašto je to tako, saznala sam iz neke stručne literature. Turci su napravili veliki pogrom u tom kraju, oterali muškarce da ih streljaju, pa su se žene dogovorile da iz prkosa puste kose, jer kod Turaka to nije običaj, naoružale su se sa vilama i drugim oruđem i krenule da spašavaju svoje muškarce. Kada su ih videli Turci su se uplašili i povikali “duhovi”, pa su se razbežali, a one su oslobodile svoje muževe, braću i očeve – priča za portal Dnevno.rs gospođa Ećimović, koja se restauracijom nošnji bavi već godinama, a jedno vreme je to radila i za Narodni ansambl “Kolo”.

 

Slovačka “mlada u crnom”, Foto: Dnevno.rs/Ivan Tošković

Još jedna lutka iz Biljanine kolekcije odudara od drugih. Narodna nošnja koju su nekada nosile Slovakinje privlači pažnju time što je crna, a radi se zapravo o “haljini” koju su devojke oblačile na dan svadbe. 

Ona nosi beli venac na glavi, ali crnu odoru, a to pokazuje da žali za mladošću i devojaštvom koje je provodila kod roditelja. Pre nego što sam uradila ovu lutku išla sam u jedno selo pored Kulpina gde se održavala manifestacija “Svadba nekad i sad”, pa sam tamo videla ovu nošnju i onda je napravila – ispričala nam je ova kreativna dama iz Beograda.

Dok pravi nošnje, Biljana se trudi da ispoštuje svaki detalj, čak i najsitniji, tako da joj poseban izazov predstavlja pronalaženje materijala za odeću. Otkrila nam je da najveći deo perlica, raznih kićanki, ali i komade čoje, svile, pronalazi u “secon hand” radnjama.

Vreme izrade svake lutke je različito, ali za lutku iz Grčke gospođa Ećimović je zabeležila tačno vreme! Za sve detalje sa ove nošnje trebalo joj je ukupno 295 časova! Ceduljicu sa tim podatkom “sakrila” je u džepiću koji je napravila sa unutrašnje strane kecelje ove lutke.

 

Biljana svoje lutke ne prodaje, već želi da ih ostavi naslednicima.

Imam ideju da napravim bar po jednu lutku iz svih bivših jugoslovenskih republika, kao i okolnih zemalja poput Grčke i Bugarske, pa da onda napravim veliku izložbu na kojoj ću ih sve predstaviti – otkrila nam je ona.

Dok se to ne desi, Biljana Ećimović nastavlja da vredno radi na svojoj kolekciji porcelanskih lepotica u narodnim nošnjama, čime se trudi da od zaborava sačuva važan deo narodne tradicije.

JEDINA MUŠKA LUTKA

U kolekciji Biljaninih lutaka postoji samo jedna muška. Ona je posebno emotivno vezana za nju, zato što predstavlja jednog njoj dragog člana porodice.

– Lutka u nošnji Banata je zapravo moja majka, a pored nje jedina muška lutka koju sam uradila je ona koja predstavlja mog ujaka – otkrila je gospođa Bilja.



loading...