Oktobra 1919. godine kada je donet Volstedov akt i kada je Amerika "presušila" malo ko je mogao da pretpostavi da će nekoliko sposobnih ljudi u tome videti korist i da će prohibiciju slaviti do kraja života kao zabranu koja im je donela veliko bogatstvo.
Jedan od tih ljudi bio je i Inok Luis Džonson, čovek koji je vladao Nju Džerzijem – a posebno Atlantik Sitijem koji je u doba žestokih dvadesetih godina bio pravo “carstvo poroka”. Nije ni čudo da se baš tako zove serija snimljena po ugledu na Inokov život, o prohibiciji i razvoju organizovanog kriminala. Malo je bilo tako inspirativnih ljudi kao što je to bio čuveni Naki Džonson.
Počeo je kao zamenik šerifa sa 22 godine, a potom je tri godine bio šerif okruga Atlantik u Nju Džerziju. Ubrzo je shvatio šta je potrebno za napredovanje i da politika u sve meša prste, pa je uplovio u te vode postajući izvršni sekretar republikanaca u svom okrugu.
DAJTE LJUDIMA ONO ŠTO ŽELE
Atlantik Siti sa svojom predivnom obalom bio je značajna turistička destinacija i Naki je osmislio kako će pospešiti budžet svog grada. Shvatio je da turistima mora da pruži ono što oni žele – alkohol, kocku i prostituke. Tako je rešio da prekrši zakon Nju Džerzija i odobri točenje alkohola nedeljom, kao i kocku i javne kuće, dogovorivši se da zauzvrat dobija procenat od ljudi koji su vodili te poročne poslove.
Naki Džonson prvih 30 godina života nije okusio alkohol. Ali sve se promenilo kada je preminula Mejbel, njegova supruga i simpatija još od dečjih dana. Mnogi bi rekli da je to bila kap koja je prelila čašu i naterala Džonsona da još beskrupuloznije nastavi da sakuplja novac.
Vladao je gradom čak 30 godina i za to vreme bio je pokrajinski blagajnik, izdavač jednog nedeljnika, direktor banke, predsednik građevinske i kreditne kompanije, pa i direktor pivare u Filadelfiji. Odbio je ponudu da se kandiduje za senat, govoreći da je to ispod svakog dostojanstva za jednog “pravog šefa” kakav je on bio.
“SVAKI DAN ĆE BITI NEDELJA KAD GRAD PRESUŠI”
Bio je to slogan trezvenjaka koji su 1919. godine pokušali da Ameriku “isuše” zabranivši alkohol. Nijedno lice nije smelo da proizvodi, prodaje, transportuje, uvozi ili izvozi i isporučuje opojne tečnosti, osim onih koji su za to ovlašćeni Volstedovim zakonom. Alkohol je bio dozvoljen u naučne svrhe, kao i u industriji (za razvoj goriva, farbe, itd.), ali i u religijskim obredima.
Baš je ta moćna i glasna zabrana dala najveću moć Inoku Džonsonu. Za 13 godina koliko je trajala prohibicija, Nakijev Atlantik Siti dobio je nadimak “Svetsko igralište”. Džonson je i dalje dobijao procente, omogućivši prostituciju, kocku i alkohol u svom okrugu. Objasnio je svoj postupak sledećim rečima:
Imamo viski, vino, žene, pesmu i slot mašine. Ne poričem to i neću se zbog toga izviniti. Ako većina ljudi to ne želi, to ne bi bilo profitabilno i ne bi postojalo ništa od toga. Činjenica da postoje dokazuje mi da ljudi to žele.
Kako bi bio siguran da će turisti i posetioci njegovog poročnog carstva biti zadovoljni i zadovoljeni, Naki je od Atlantik Sitija napravio jednu od vodećih luka za uvoz krijumčarenog alkohola. Rešio je da zbog toga počne da sarađuje i sa ostalim krijumčarima i reketašima sa Istočne obale.
Oformljena je grupa Velike Sedmorke u kojoj su bili najpoznatiji “sumnjivi” likovi tog vremena – Arnold Rotštajn, Džoni Torio, Čarls Laki Lučano, Mejer Lanski, Longi Zvilman, Vaksi Gordon… Naki je bio domaćin istorijske Konferencije Atlantik Sitija 1929. godine, kada su se sastali lideri organizovanog kriminala Sjedinjenih Država.
MAFIJAŠI SA STILOM: Otac američkog kriminala decenijama je dizao IMPERIJU IZ INATA, a sve je izgubio za samo TRI NOĆI!
Baš u doba stvaranja Velike Sedmorke Džonson je upoznao Džimija Bojda, bivšeg nosača kofera iz Ric-Karlton hotela. Svideo mu se na prvu loptu i rešio je da ga uči i “trenira” kako bi jednog dana postao šef njegove organizacije. Krajem ’20-ih godina 20. veka Bojd je vodio sve nelegalne noćne klubove, bordele i kockarnice u gradu.
“KAD SAM JA ŽIVEO DOBRO, SVI SU ŽIVELI DOBRO”
To je jednom prilikom izjavio Džonson i bio je u pravu, sudeći po svedočenjima meštana Atlantik Sitija. Davao je novac svima kojima je bio potreban, voleli su ga svi, a njegova blagonaklonost i velikodušnost bili su naveliko poznati.
Kasnija istraživanja pokazala su da je Džonson godišnje zarađivao više od 500 hiljada dolara – što je u današnjem novcu, otprilike, nešto više od 5 miliona dolara. Živeo je na visokoj nozi, u velikom apartmanu na devetom spratu u hotelu Ric-Karlton koji se nalazio na samom Šetalištu. Zbog toga su Nakija zvali “Car Rica”, ali i “Zatvorenik Rica”.
Ric je plaćao 5.000 dolara godišnje, dok mu je po tri hiljade dolara u godini izdvajao za odeću i za hranu – na svakodnevnom meniju Inoka Džonsona bili su jastog, kavijar i biftek.
Imao je vernog saradnika i batlera, Nemca, Luisa Kesela, vozili su ga svetloplavom limuzinom vrednom 14.000 dolara i nosio je samo najskuplju garderobu. Najčešće je bio u kaputu od rakuna koji je koštao 1.200 dolara. Prepoznatljiv je bio i po tome što je uvek u reveru nosio svež crveni karanfil.
ZATVOR ZBOG UTAJE POREZA
Baš kao i slavnom Kaponeu, Nakiju Džonsonu su vlasti mogle da “prikače” samo optužnicu za utaju poreza. Priča se da je za to odgovoran biznismen i izdavač Vilijam Randolf Herst u čijem je “Njujork Ivning Žurnalu” izašlo nekoliko članaka o porocima u Atlantik Sitiju. Herst je to uradio, navodno, zato što je Naki bio previše prisan sa njegovom devojkom.
Džonson je, posle dve nedelje suđenja, osuđen u julu 1941. godine, na deset godina zatvora i plaćanje kazne od 20.000 dolara. Deset dana pre odlaska u zatvor oženio je Florens Ozbek, svoju 25 godina mlađu verenicu. Izašao je iz zatvora posle četiri godine robije, usput ne plativši kaznu jer je bankrotirao. Ukidanje prohibicije uništilo je “ugled” Atlantik Sitija, pa se samim tim istopilo i Nakijevo bogatstvo.
Posle izlaska iz zatvora, Naki, njegov brat i Florens živeli su kod njenih rođaka. Radio je u odeljenju prodaje u naftnoj kompaniji, živeo je relativno povučeno, ali nešto se nikada nije promenilo – u reveru se uvek nalazio crveni karanfil, simbol jedinstvenosti, bogatstva i prestiža.
Inok Naki Džonson preminuo je u 85. godini života. O njegovom životu najbolje je ukratko napisao Atlantik Siti Pres:
Džonson je bio rođeni vladar: imao je osećaja i žara, bio je politički amoralan i nemilosrdan, imao je fotografsko pamćenje za lica i imena i prirodan dar za komandovanje. Pratio ga je glas da je alav, alkoholičar, žestok ljubavnik, hedonista, ljubitelj raskoša i luksuza i svega dobrog u životu.
