Muzej je otvoren u privatnoj zgradi, porodičnoj kući Fragonarovih, koji žive u Grasu na jugu Francuske kod Azurne obale. Gras se smatra kolevkom obrade parfema, a 2018. godine ta lokacija je upisana u spisak nematerijalne kulturne baštine Organizacije UN za obrazovanje, kulturu i nauku (UNESCO).

Posetioci muzeja će otkriti istoriju pravljenja parfema. Veruje se da su prvi parfemi pravljeni još u Mesopotamiji, Egiptu i staroj Kini. Proces pravljenja kasnije su usavršili Rimljani i Arapi. Naučnici su otkrili na Pargosu, na Kritu, parfeme za koje se veruje da su najstariji na svetu.

U stara vremena parfemi su korišćeni i tokom rituala na sahranama jer se verovalo da će mirisi pokojnika približivi božanstvima. Kada je 1922. otkrivena grobnica Tutankamona, pronađena je i posuda sa aromatičnom pomadom.

Mada je teško u to poverovati, nakon otvaranja, bez obzira na to što je prošlo 3000 godina, supstanca ja zadržala miris! 

U muzeju je izloženo preko 400 boca sa sastojcima budućih parfema. Takođe se nalaze razni predmeti u kojima se nekada držali parfemi, kao što su metalne posude ili parfemisani sunđeri koji su se nalazi u nekim zgradama sa verovanjem da će lepi mirisi odagnati epidemije i bolesti.

Izložene su boce sa jakim mirisnim sastojcima koje su nekada koristile dame kad se ne osećaju dobro ili padnu u nesvest zbog zategnutih korseta. Tokom Srednjeg veka, ljudi se nisu često kupali, pa su umesto sapuna bogatiji slojevi koristili mirisnu vodicu kako bi odagnali neprijatan miris.

Počev od 18. veka parfemi više nemaju funkciju zataškavanja neprijatnih mirisa ili “teranja bolesti” već postaju zadovoljstvo, a mirisne note suptilnije.

Uprava muzeja navela je da su parfemi sada lakši, vazdušastiji i skroz drugačiji od nekadašnjih parfema koji su bili izuzetno teški.

Ukusi za parfeme takođe variraju i od geografskih područja. Francuzi vole toaletne vode, lake parfeme, većinom cvetne. Amerikanci vole opojne parfeme, dok Japanke vole izuzetno blage note. Kinezi su za jake parfeme kao i Rusi i na Bliskom istoku.