U knjizi “Staljin i naučnici: Istorija trijumfa i tragedije 1905. - 1953.” podrobno je opisan Staljinov odnos prema razvoju nauke, prema ljudima koji su taj razvoj nosili, kao i sve bizarnosti koje su sovjetski naučnici pokušavali da izvedu
Samo nekoliko godina nakon Lenjinove smti, sovjetski tiranin Josif Vaserionovič Džugašvili Staljin obratio se mladim komunistima: “Pred nama je tvrđava. Ta tvrđava se zove nauka, sa svojim brojnim područjima znanja. Moramo iskoristiti ovu tvrđavu po svaku cenu. Mi smo 50 ili 100 godina iza razvijenih zemalja. Moramo smanjiti taj jaz u idućih deset godina. Ili ćemo to učiniti, ili će nas slomiti“.
Do njegove smrti 1953. godine, Sovjetski Savez stvorio je najveći naučni establišment u istoriji. To je, između ostalog, rezultiralo lansiranjem prvog satelita, Sputnjika, 1957.godine i slanjem prvog čoveka u svemir, kosmonauta Jurija Gagarina 1961.
U knjizi “Staljin i naučnici: Istorija trijumfa i tragedije 1905. – 1953.”, Britanac Simon Ings podrobno se bavio Staljinovim odnosom prema razvoju nauke, kao i prema ljudima koji su taj razvoj nosili. Ta nedavno objavljena knjiga dobila je sjajne recenzije kako čitatelaca, tako i kritičara i istoričajra, koji je smatraju najsveobuhvatnijim delom o sovjetskoj nauci u prvoj polovini 20. veka.
Glad, ratovi, široko rasprostranjeni alkoholizam, epidemije i očekivani životni vek od jedva 30 godina: to je bila slika carske Rusije uoči Oktobarske revolucije. Kako bi rešili te probleme, modernizovali Rusiju i vratili joj status velike sile, boljševicima je bila potrebna pomoć nauke.
–Komunizam se ne može izgraditi bez fonda znanja, tehnologije i kulture, ali oni su u vlasništvu buržujskih specijalista. Većina među njima ne odobrava sovjetski režim, ali bez njih ne možemo graditi komunizam– govorio je Lenjin.
NAUKA KAO SAVEZNIK
Staljin je veoma brzo posle Lenjinove smrti prigrlio je nauku kao saveznika. Nazivali su ga “korifejem znanosti” i “velikim naučnikom”, a on je, pak, utemeljio i naučnu nagradu pod svojim imenom. Staljin je, što je tipično za to doba, verovao u nasleđivanje stečenih osobina. Jedna od njegovih opsesija bili su limuni koje je uzgajao u svojoj dači u blizini Moskve. Podsticao je njihov uzgoj ne samo u rodnoj Gruziji gde su dobro uspevali, nego i na Krimu gde su oštre zime po pravilu uništavale sadnice.
Međutim, Staljinov san je bio da uzgaja limune na arktičkom krugu, a takve sumanute ideje hranili su i neki pseudonaučnici oko njega, među kojima je verovatno najozloglašeniji bio Trofim Denisovič Lisenko.
Ambiciozni praktičar koji je “radio za opšte dobro”, Lisenko je bio vodeći biolog u Staljinovo doba, iako nije imao formalno obrazovanje. Poreklom iz ukrajinske seljačke porodice, Lisenko se zaposlio u Poljoprivrednom institutu u Kijevu, da bi 1928. objavio kako je izmislio vernalizaciju (jarovizaciju), postupak kojim se ubrzava razvoj biljke i omogućava setva zimskih kultura u proleće.
Međutim, on nije izmislio novu tehniku, nego se koristio starom metodom ruskih seljaka. Tvrdio je da će tako utrostručiti ili učetverostručiti prinose, ali to se nije dogodilo: tokom velike gladi u SSSR-u 1946. i 1947. umrlo je dva miliona ljudi.
LISENKSIZAM
Lisenko je odbacio Mendelove zakone genetike, pa je tvrdio da se stečene osobine mogu naslediti već u idućoj generaciji. Ova teorija i danas se naziva lisenkizam.
Zanimljivo je da je Trofim Lisenko čak 40 godina slavljen kao veliki naučnik iz naroda i bio je na čelu Instituta za genetiku u Moskvi sve do 1965. Neki od renomiranih sovjetskih naučnika, poput botaničara i genetičara Nikolaja Vavilova koji je utemeljio čuvenu botaničku stanicu u Pavlovsku u blizini Sankt Peterburga (tada Lenjingrad), kritikovali su Lisenka.
Vavilov je čak pokušao da uveri Staljina u Lisenkove greške, ali ga je to koštalo života.
Uhapšen je 1940, a tri godine kasnije je umro u zatvoru.
Tragičnu sudbinu Nikolaja Vavilova doživeli su mnogi ozbiljni naučnici čija su otpuštanja, tamničenja i ubistva organizovali Staljin i njegovi najbliži saradnici. Naučnici, stručnjaci, umetnici, akademici, ali i obični radnici i seljaci, ukratko svi nepodobni građani Sovjetskog Saveza, postali su žrtve velike čistke tokom koje je od 1936. do 1938. uhapšeno osam miliona ljudi, od kojih je milion ubijeno.
U knjizi “Staljin i naučnici” Simon Ings opisao je niz tragičnih sudbina sovjetskih eksperata, ali i izneo i bizarne priče o opasnim šarlatanima poput Lisenka. Njih, nažalost, nije manjkalo.
Jedan od najživopisnijih likova bio je Ilja Ivanov koji je još u carskoj Rusiji bio poznat po svojim pionirskim eksperimentima veštačke oplodnje životinja, posebno konja. Kao osoba koja je uživala naklonost carske porodice, Ivanov je nakon Oktobarske revolucije stekao poverenje boljševičkih vlasti svojim programom stvaranja hibridnih životinja.
Vrhunac njegovog tajnog programa bila je ideja o stvaranju hibrida ljudi i majmuna zbog čega se 1926. u tajnosti uputio u Gvineju koja je tada bila francuska kolonija. Na putu je zastao u Parizu gde je dobio podršku direktora slavnog Pasterovog instituta. Upoznao je i ruskog emigranta Sergea Voronofa koji je 1920. u Francuskoj izvršio transplantaciju majmunskih testisa na starijeg muškarca ne bi li ga tako pomladio.
Voronofova operacija završila je fijaskom baš kao i Ivanovljev pokušaj ukršanja ljudi i šimpanzi. Nakon neuspelih pokušaja da ženke šimpanzi oplodi ljudskom spermom Ivanov je odlučio da okrene eksperiment naglavačke.
Nameravao je nekoliko lokalnih žena u blizini centra za primate Kindia da oplodi spermom šimpanzi, ali za to nije dobio dozvolu francuskog namesnika u Gvineji. Stoga je preuzeo 20 šimpanzi iz Gvineje i otputovao u sovjetsku republiku Abhaziju gde je našao pet dobrovoljki za eksperiment.
Ipak, pokazalo se da nijedna od šimpanzi nije polno zrela, pa se naposletku Ivanov odlučio za orangutana Tarzana.
Ali, u zadnji čas Tarzan je uginuo zbog izliva krvi u mozak. Ivanov nije gubio nadu, nego je naručio novu pošiljku primata, ali je nije dočekao jer je kao žrtva čistki 1930. prognan u Kazahstan. Pušten je nakon godinu dana, ali je ubrzo umro.
VEČNA MLADOST
Podjednako bizaran lik u Ingsovoj knjizi je i beloruski naučnik Aleksandar Bogdanov, pravim imenom Aleksandar Malinovski, koji je bio jedan od osnivača boljševičkog pokreta i Lenjinov suparnik. Vremenom je izgubio interes za politiku pa se okrenuo pisanju i pseudomedicini. U svom znanstveno-fantastičnom romanu “Crvena zvezda i inženjer Meni” opisao je razmenu krvi među stanovnicima Marsa, koja im produžuje život i jača seksualnost.
Bogdanov je smatrao da će uz pomoć transfuzije krvi ostati večno mlad te je čak uspio da uveri Staljina da 1925. osnuje Institut za transfuziju krvi u Moskvi. Bogdanovu je poveren i Lenjinov mozak, s nadom oživljavanja preminulog sovjetskog vođe.
Nakon 11 transfuzija Aleksandar Bogdanov je izjavio da mu se vid poboljšao i da je njegovo gubljenje kose zaustavljeno. Međutim, umro je 1928. godine kada je primio krv studenta koji je imao malariju i tuberkulozu.
Ipak, ni danas se ne zna je li umro od zaražene krvi ili zbog pogrešne krvne grupe. Iako slavljen kao veliki Staljinov naučnik, Bogdanov nikada nije objavio neki naučni rad koji bi recenzirali stručnjaci. Pisao je isključivo pseudonaučne pamflete koje je sovjetska štampa propagandno širila.
Među Staljinovim naučnicima šarlatanima značajno mesto je imala i jedna žena. Olga Borisovna Lepešinska bila je biološkinja i bliska prijateljica Vladimira Iljiča Lenjina i njegove žene Nadežde Krupskaje. Bila je sudija Oktobarske revolucije, a na ličnoj osnovi je važila za šarmantnu osobu koja se borila protiv antisemitizma i posvetila je život problemima siročadi.
Međutim, kao naučnica, Lepešinska je bila prava katastrofa. Jedna od njenih, u sovjetskoj javnosti popularnih, teorija bila je da kupke od sode podmlađuju starije osobe, što je dovelo do nestanka sode bikarbone u Moskvi. U starosti Lepešinska je iznela mističnu teoriju o “vitalnoj supstanci” i tvrdila da je snimila žive stanice kako se formiraju iz nežive tvari.
Sve je to bila izmišljotina, ali je njeno navodno otkriće oduševilo Lisenka koji joj je dodelio Staljinovu nagradu. Olga Lepešinska decenijama je drmala sovjetskom naukom: umrla je sa 92 godine, a čak i u kasnim osamdesetim godinama života redovno je odlazila u laboratoriji.
