Danas više niko ne zna ko je ova GENIJALKA, a SVE ŽENE SVETA bi trebalo da joj budu zahvalne

Meri Vulstonkraft
Wikipedia

Začetnica feminizma i književnica čija su dela dodatno "zadimila" revolucionarni ambijent Zapadne Evrope, zaslužuje posebno mesto kao jedan od pionira borbe za unapređenje ljudskih prava i prava žena posebno.

 

Meri Vulstonkraft je rođena u Londonu 1759. godine. Detinjstvo je provela u strahu od oca koji je zbog loših poslovnih ulaganja tonuo u alkoholizam, a sa njim i čitavo porodično bogatstvo. Živeći u atmosferi konstatnog straha, Meri se sama starala o sestrama i majci koja se zbog narušenog zdravlja nije mogla suprostaviti suprugu.

Kao tinejdžerka, odlučuje da napusti porodicu i postane pratilja prebogate ledi Doson. Nezadovoljna svojom životnom situacijom, tumarala je odajama njenog raskošnog doma ali se, suočena sa fatalnom bolešću majke, vratila kući kako bi joj olakšala poslednje dane.

Tokom boravka u porodičnom domu, Meri je saznala za tešku depresiju svoje sestre Elize, čiji je uzrok bio loš brak. Odlučila je da joj pomogne po svaku cenu i nju i njenu bebu iz pakla koji je polako ali sigurno odvukao u bolest. Već tada se suočila sa osudom okoline zbog mešanja u tuđe porodične odnose.

Feministička utopija

Zajedno sa sestrom i svojom prijateljicom Frensis Blad, Meri je osnovala školu i počela da se bavi izdavačkim poslom, živeći u svojevrsnoj feminističkoj utopiji. Ipak, posle nekoliko godina, Frensis se udaje i odlazi u Portugal, a Meri se seli u Irsku gde ponovo radi kao guvernanta u bogatoj porodici ledi Kingsboro.

Potištena činjenicom da veliki broj inteligentnih ljudi zarađuje za život kroz poslove u kojima se ne može iskazati potencijal i talenat, spoznaje pogubni uticaj emotivne osetljivosti i senzibiliteta koji je, po njenom mišljenju, svojstven ženama a direktna je posledica izoštrenih čula.

Meri u jednom od svojih prvih eseja govori upravo o ženskom senzibilitetu kao moćnom oružju ali i velikom hendikepu. Posebno je poguban prilikom podele društvenih uloga, u slučaju da su zasnovane na polnim odlikama.

Radeći kod lejdi Kingsboro, analizirala je ekonomske i socijalne prilike u Irskoj. U kritici

 

nije štedela ni osobu koja ju je angažovala, a u njenom ponašanju prepoznala je neke od najvećih ženskih mana. Prema Meri Vusltonkraft, u ponašanju “uglednih porodičnih žena” toga vremena dominirala je apsolutna zavisnost od muškaraca, kao glavni razlog nedostatka socijalnog identiteta. Za razliku od njih, Meri je sama zarađivala za život još od tinejdžerskih dana.

Kritika, filozofija i prva značajna dela

Posle nekoliko godina preovedenih u teškoj depresiji, Meri napušta ovaj posao. Tada se dešava krucijalni momenat u njenom spisateljskom i filozofskom radu. Znajući za interesovanja ali i čitajući njene eseje, ugledni izdavač Džozef Džonson joj upućuje poziv, da mu se pridruži kao saradnik za njegov filozofsko-analitički časopis.

Odmah je napustila posao u Irskoj, priključila se Džonsonu, a ubrzo će krug intelektualaca u kome se nalazila, postati širi i širi. Kako je napredovala kao spisateljica, polako je shvatala da za njenu tragičnu sudbinu nisu odgovorni poreklo niti duševno stanje, već ustaljeno shvatanje tada uspešnih i privilegovanih ljudi, da treba “redukovati obrazovanje i autonomiju žena” .

Tokom rada u ovom časopisu, nastala su dela koja su izazvala mnogo polemika. Najpre “Odbrana prava muškaraca”, kao odgovor na Berkova nostalgična i konzervativna razmišljanja o Revoluciji u Francuskoj, a  zatim  i “Odbrana prava žena” u kojoj se dobro pozabavila Rusoovim tezama o značaju ženske emancipacije iznetih u delu “Emil” . Oba ova autora je žestoko kritikovala, a iako do revolucionarnih zbivanja nije odlazila u Francusku, ovaj jezik je govorila i razumela perfektno.

U kasnijim delima se bavila i “površnošću” svoje bivše gazdarice Lejdi Kingsboro. Sa prezirom je pisala o tadašnjem položaju žena u korumpiranoj aristokratiji, gde najveći broj gaji iluziju da je “koketiranje sa muškarcima” jedini put ka društvenom ugledu. Obrazovanje i inicijativa je zapostavljena radi “sitnih zadovoljstava”, a novac i status njihovih životnih pratilaca, uljuljkao ih je do te mere da ne žele ništa više od toga.

One su najvećim delom uspešne majke, ali u isto vreme opsednute sopstvenim izglednom i banalnim detaljima koji ih kao vrhunac trivijalnosti daju samo polnu dimenziju njihovom identitetu. Meri je insistirala na značaju materinstva u životu svake žene, ali ni materinstvo ne bi imalo mnogo smisla bez obrazovanja, nezavisnosti i stalne borbe.

Sloboda, jednakost, bratstvo

Tokom postrevolucionarnog perioda, Vulstonkraft se obrela u Parizu gde je svojim delovanjem tokom društvenih previranja pokušala da utiče na bolji položaj žene u budućnosti čitave Evrope.

Upravo u Parizu, Meri je upoznala biznimsena i liberala američkog porekla Gilberta Imlaja. Romansa sa njim bila je burna i kratka, a iz ove veze je dobila ćerku Fani.

U trenutku kada je ljubav bila na vrhuncu, odnosi između Engleske i Francuske su se zaoštrili pa je sa svojim budućim suprugom napustila Pariz i otišla u Avr. Uskoro će se proglasiti Imlajevom poslovnom saradnicom iako nikada nije postala njegova zvanična supruga.

Tragajući za izgubljenim tovarom srebra koji je bio u Imlajevom vlasništvu, Meri odlazi u Skandinaviju. Turbulentni period u svom životu opisala je u delu “Pisma iz Švedske”. 

Dok piše o svom putovanju, Meri je pokušala da opravda jaku seksualnu želju žene u društvu kojim vladaju muškarci, a ključ za opstanak jeste samokontrola. Kao jedan od izvora moći u socijanim odnosima između polova, navodi veštinu zavođenja koju ljudska bića imaju ili nemaju.

– Smatram da su takvi umovi jaki i originalni jer izazivaju mentalne predstave koje deluju kao jak stimulans čulima – napisala je Meri.

Udaja prve feministkinje

“Pisma iz Švedske” ali i drugi njeni spisi, zadivili su engleskog romansijera i pisca poliitičke teorije Vilijama Godvina, koga je Meri upoznala još u periodu dok je bila član Džonsonovog intelektualnog kruga. Postali su bliski prijatelji, a potom i ljubavnici. Uskoro je Meri sa svojim novim izabranikom čekala svoju drugu bebu.

U strahu da će biti javno žigosana kao žena sa dvoje nepriznate dece različitih očeva, Meri je predložila Godvinu da je oženi, što je on i prihvatio.

Nažalost, 1797. godine, samo deset dana pošto je rodila ćerku Meri, umrla je Meri Vulstonkraft. Tako je podelila sudbinu mnogih žena, koje su u to vreme umirale zbog komplikacija izazvanih porođajem. Njena mlađa ćerka Meri Šeli, postaće čuvena autorka horor romana “Frankenštajn”.

Vilijam Godvin je posthumno objavio Merin nedovršeni roman “Maria, or The Wrongs of Woman”  čija je udarna tema brak i tegobna sudbina junakinje u ugovorenom braku. Ovo delo je protumačeno kao nastavak “Odbrane prava žena”, a između ostalog, reč je o priči žene po imenu Marija, koja na samrti, istinski veruje da odlazi na drugi svet, gde nema braka.



loading...